ONI SU BRANILI DRŽAVNE BOJE
Petar Stanišić:
- Rođen 1943. U Maloj Graduši (kod Siska)
- IGRAO: 1952 — 1970.
- U timu: Zanatlija, Jugoslavija i Partizan.
- Reprezentativac: 15 puta
- Zanimanje: novinar
Činjenica da je 17 godina bez prekida nosio kapitensku traku šampionskih ekipa odbojkaša „Jugoslavije“ i „Partizana“ govori dovoljno za sebe o sportisti i čoveku Petru Stanišiću. Zaista, s izuzetkom pok. Zlatka Kovačevića, redak je bio as u bogatoj prošlosti „crno-belog“ odbojkaškog kluba koji je u toj meri predstavljao duhovnog vođu; a istovremeno i glavnu pokretačku snagu ekipe kao što je bio slučaj s nesuđenim fudbalerom i rukometašem Petrom Stanišićem, kome je sudbina slučajno dodelila ulogu jednog od najeminentnijih reprezentativaca novije istorije našeg odbojkaškog sporta!
„Da, ja sam nesuđen odbojkaš“, priseća se svojih prvih koraka na pravougaonom terenu Pera Stanišić. „Počeo sam kao rukometni i fudbalski golman u reprezentaciji Druge muške gimnazije (1949—50. godine). Slučajno sam došao na trening gimnazijske izabrane ekipe odbojkaša. Tu sam, posmatrajući igru sa strane vratio jednu izbačenu loptu u teren, — ni nogom ni šakom — nego vrhovima prstiju. Primetio to trener ekipe, inače odbojkaš Crvene zvezde, Branko Stefanović i upitao me: ‘Što nisi izišao na teren’. Posle toga uveo me onako odevenog, u pantalonama i cipelama u igru. Ubacio me i u ekipu za Aranđelovac. Prvi set na tom gostovanju igran je bez mene. Izgubljen je glatko (7:15). Tada je Stefanović zatražio izmenu. Ubacio me u ekipu i, sećam se, da sam do prve lopte imao veću tremu nego kada životu. Ali posle prvog ‘dizanja’ koje je Stefanović realizovao neodbranjivim smečom, sve je krenulo kao po loju. Na kraju trijumfovali smo sa 3:1, a mene su ocenili kao najzaslužnijeg za uspeh!“
Iako je Branko Stefanović insistirao da njegovo „otkriće“ postane član Crvene zvezde, Petar Stanišić je, na poziv svog školskog druga Ace Džuzerovića, pristupio „Zanatliji“. Posle godinu dana (1952—53.) zajedno s celom ekipom prešao je u „Jugoslaviju“ i tada počinje slavan pohod ove generacije: četiri puta uzastopno ona trijumfuje u nacionalnom šampionatu (1958, 1959, 1960. i 1961 ), a posle fuzije s Partizanom (1965.) osvaja po petu titulu državnog prvaka — 1968. godine! Za sve to vreme, Pera Stanišić je na čelu ekipe, ne samo kao njen duhovnim vođ i kapiten, već i kao jedan od trojice najboljih igrača u polju koje je jugoslovenska odbojka u minuloj deceniji imala.
„Svoju sportsku zvezdu mogu da zahvalim refleksu rukometnog golmana koji mi je omogućavao da uzvratim i najubistvenije smečeve“, objašnjava Stanišić. „Pored toga, imao sam neobično razvijeno osećanje prostora i u svakom trenutku dobar pregled igre i situacije na terenu tako da su protivnici smatrali da me lopta često ‘talično’ nalazi i tamo gde me nema!“
No, za kapitensku ulogu, pored pobrojanih vrlina, bilo je potrebno i nešto više. Pre svega inteligencija, izražen „kliker“ za odbojku, a nadasve smirenost, hladnokrvnost i ona večna prisutnost vođe koju ekipa odmah oseti. Pera Stanišić je u svojoj ličnosti objedinjavao u razumnoj meri sve ove osobine pa je razumljivo što su pri najgušćim rezultatima (13:14 ili 14:15) saigrači upućivali po pravilu lopte njemu, sigurni da će u njegovim rukama biti kao u najboljem „sefu“!
Svoje vrhunske partije Stanišić je pružio u dresu Partizana, 1963. protiv Levskog iz Sofije, odnosno 1959, za reprezentaciju, na Univerzijadi u Parizu — protiv tradicionalno neugodnih Bugara. U oba slučaja dva velika stručnjaka — treneri Sirotanović i Bata Marković — jednodušno su priznali da tako dobre igre odbojkaša nisu u svom veku videli!
Napuštajući sportsko borilište, Pera Stanišić nije rekao zbogom odbojci. Jedno vreme je bio funkcioner u Odbojkaškom savezu Jugoslavije, zatim trener drugoligaša VGSK iz Velikog Gradišta (1972), a sada vodi juniorsku ekipu „Partizana“ koja je osvojila prvenstvo Beograda bez ijednog izgubljenog seta!
I u privatnom životu, u profesiji, ostao je veran sportu: mada je bio veoma talentovan glumac (u generaciji Zorana Radmilovića, Staše Pešić i Boleta Stošića), pretpostavio je daskama beležnicu sportskog novinara: već 11 godina (1953 — 1974) on izveštava sa raznih sportskih terena o svim značajnim događajima čitaoce Mladosti, Večernjih novosti i Sveta.