O različitim centrima sličnih sudbina: Branimir Popović i Dragan Đukić nisu ispunili nade stručnjaka i tek se očekuje da zaokruže svoje igračke ličnosti
U minulom šampionatu košarkaši „crno-belih“ nisu ostvarili svoje aspiracije. Iskazali su se pretežno na internacionalnom planu, predstavivši se kao dorastao protivnik vrhunskih evropskih timova. U nizu faktora koji su potpomogli delimičan neuspeh u domaćem prvenstvu navodi se i slabija igra centara. Ipak, njihov trener i učitelj, Ranko Žeravica, izjavio je nedavno da ima puno poverenje u Farčića, Popovića, Đukića i Zečevića i da u narednom ciklusu takmičenja očekuje od njih produktivnije i bolje partije. Želeli smo stoga da vam predstavimo Partizanovu centarsku liniju, koja će od jeseni voditi odlučujuću bitku „kolosa“ pod koševima. Ovog puta predstavljamo Branimira Popovića i Dragana Đukića.
Pop
Sreli smo ga ispod kalemegdanskih zidina, na Partizanovom otvorenom terenu. Trenirao je intenzivno, počevši tako već sada (sa ostalim drugovima) da razmišlja o takmičenjima koja ih očekuju jesenas. Branimir Popović je rođen u Rijeci, 1951. godine. U tom lepom lučkom gradu je načinio svoje prve životne i košarkaške korake. Na pitanje o svojim prvim susreti ma sa loptom odgovara — sleganjem ramena.
POPOVIĆ: Počeo sam kao i većina košarkaša — slučajno. Možda zbog svoje visine. Bilo je to negde 1965. godine u lokalnom „Kvarneru“ i potrajalo je tri godine posle čega se sa roditeljima selim u Beograd. Ovde, u velikom gradu, prvo sam trenirao sa košarkašima OKK Beograda i Crvene zvezde, sve kod me Miloš Bojović — tada trener juniora, nije video i doveo u Partizan. Pravu košarku sam tek tada zaista upoznao.
Govori povezano i bez suvišnih gestova rukama. Glas mu je dubok i sugestivan. Seća se dana napornih treninga i mnogobrojnih utakmica. Reći će da je prelaskom u seniorsku momčad i po dolasku Ranka Žeravice — bilo najteže.
POPOVIĆ: Dugo sam u Partizanu da praktično sam tek ove sezone zaigrao kako treba. Do ove godine sam više sedeo na klupi za rezervne igrače, odsustvovao sa treninga a — manje igrao. Moram priznati, tome sam najviše ja kriv i danas sam svestan toga. Juniorski trener, Miško Bojović, otkrio me je kao igrača i naučio mnogim korisnim stvarima na čemu sam mu veoma zahvalan. Ali, kod njega sam imao malo veću slobodu, ako tako mogu da se izrazim. — Kod Ranka Žeravice toga nije bilo i ja sam se tom prelazu na nov način života i treninga nešto teže prilagodio. Sada je sve na pravom mestu i sa nestrpljenjem očekujem nove utakmice i teža iskušenja.
U razgovoru je neposredan i prijatan, iza guste brade krije se nežno lice i uvek prisutan blagi osmeh. Stalni posetioci košarkaških utakmica, oni najprivrženiji Partizanovi navijači će se upitati: zar je to onaj isti Popović koji u igri zna da se iznervira, da se sporečka sa protivničkim igračima, da katkad odmahne rukama i posle toga kao da više ne igra, kao da je samo posmatrač na terenu?
POPOVIĆ: Da, tačno je da se ponekad na terenu i suviše nerviram i da sam čak i malodušan u pojedinim trenucima. Jednostavno ne mogu da sa uzdržim po koji put, nešto sam temperamentniji. Jasno mi je da to može samo da mi škodi, ali — vremenom postajem sve smireniji i više pažnje posvećujem igri i i sportskom nadmetanju sa protivnikom. Tu u buduće neće biti problema.
Prijatan razgovor se spontano nastavlja i prenosi do današnjih dana. Branimir je redovni student Ekonomskog fakulteta, sad ima više slobodnog vremena i ozbiljnije se posvetio učenju. Uporedo i trenira, rešen je da od oktobra sa ostalim drugovima krene u šampionski juriš. O svojoj igri i plasmanu Partizana u prvenstvu, rekao je:
POPOVIĆ: Moja visina (203 cm) i dugačke ruke, uz dobar skok, uzrokuju, da igram takozvanog „lakog centra“. Igram sasvim ispod koša, mada bi mi više odgovarala uloga krilnog-centra. Za mene je uvek primarno ono što je ekipi korisnije, tako da ispunjavam sve trenerove naloge. Što se tiče Partizana — u Kupu „Radivoj Korać“ igrali smo zaista odlično i šteta je što tu nismo bili prvi. U prvenstvu smo između ostalih nedaća i slabo startovali, što je sve dovelo do nešto slabijeg plasmana.
Đuka
Za statističara bi bili zanimljivi samo ovi podaci: Dragan Đukić je rođen u Čačku pre dvadeset i pet godina, visok je 203 santimetra, igra u KK Partizan od 1971. godine na mestu centra, jedan je od niza čačanskih igrača koji su napustili prvobitni klub (Farčić, Đukić i Kićanović u Partizanu. Živković i Jovašević u Zvezdi, Ivanović u Olimpiji). Suvo ređanje podataka. Za ljude koji vole i poznaju košarku — to je sporedno. Važno je ono igračko i ljudsko što se nalazi u svakom čoveku.
U protekloj sezoni Đukić nije igrao dobar deo utakmica, a i u onima u kojima je nastupao pokazao je izvesne oscilacije forme. Stiče se utisak da se razigrao tek pred kraj sezone.
ĐUKIĆ: Nemam sreće u poslednje vreme. Prošle godine sam pauzirao osam meseci zbog povrede, a na početku ovogodišnjeg prvenstva ponovilo se nešto slično. Nikako da se potpuno zalečim, da počnem da igram punom snagom, da steknem formu kojom sam u košarci postigao nešto. Nadam se da je to sve sad daleko od mene i da je sledeća sezona moja prava šansa za povratak na stare pozicije.
Kratka igračka retrospektiva će nas dovesti do današnjih dana, pa delimično i do odgovora na pitanje: zašto Dragan Đukić do danas nije pružio onoliko, koliko je kao junior obećavao?
Prve košarkaške korake je naučio u čačanskom „Borcu“ i već na startu je njegov talenat bljesnuo. Svojim igrama je prvo stekao poverenje ljudi u klubu, pa uskoro dobija poziv da nastupi u omladinskoj selekciji Jugoslavije.
ĐUKIĆ: Imao sam jedan normalni razvojni put. Igrao sam u juniorskoj reprezentaciji, pa sam — pružajući dobre igre u prvoj postavi „Borca“, dobio poziv i za seniorsku reprezentaciju! U toj selekciji sam, kao vrlo mlad igrač, odigrao sedam utakmica i tada…
Tada je došlo ono čega se Đukić nerado seća. Naime, roditelji su mu se preselili u Beograd i Dragan je zatražio ispisnicu od kluba, da bi sa njima prešao u Beograd, u Partizan. Uprava KK Borca je ostala gluva na sve zahteve i molbe i — epilog: „Đuka“ je morao da bude odvojen od košarke godinu i po dana, da bi na kraju realizovao svoju želju i zaigrao u „crno-belom“ dresu.
ĐUKIĆ: Čini mi se, da je ta pauza prouzrokovala to da izgubim mesto u reprezentaciji i što je još gore, da se ni do danas praktično ne oporavim od tako dugog neigranja. Ta pauza je ostavila dubok trag u mojoj karijeri.
Začas prestaje da govori i odmahuje rukom kao da želi da kaže: Sve je to prošlo. Treba gledati u budućnost. On tako i rezonuje: završio je Višu ekonomsku školu i ima nameru da ode i dalje u svom doškolovavanju, da bi budućnost bila mirna.
Gledajući ovog deliju, imali smo utisak da će u košarci povratiti one pozicije na kojima je nekad bio. Sledeća sezona je za njega velika šansa, možda i poslednja u Partizanu.