Akutni problemi — Mirko Damjanović: „Partizan je na putu potpunog ozdravljenja, ipak, ne možemo dugo da čekamo“
Sve do utakmice u Boru Partizan je ovog proleća pet puta gostovao i ostao neporažen, a pet utakmica nije uspeo da reši u svoju korist kada je bio domaćin. To je kuriozitet svoje vrste!
Na tu temu, neposredno pred put u Bor, vodili smo razgovor sa Mirkom Damjanovićem, trenerom Partizana.
DAMJANOVIĆ: Potpuno umesnim smatram vaše pokretanje naše neefikasne igre na stadionu JNA. O tome smo mi u stručnom štabu mnogo raspravljali. Ne prihvatamo tezu da je saldo bodova najvažniji, mada u krajnjem bilansu, ako se osvaja trofej, nije bitno gde su bodovi dobijeni. Međutim, mi imamo obavezu da igramo najbolje što možemo pred vlastitom publikom. Tačno je da Partizan, kao veliki klub ima navijače u čitavoj zemlji, i dužan je da dobro igra i na strani, da zadovolji i u tim gradovima svoje navijače.
— Ali, mi ipak živimo od beogradske publike. Zahvaljujući njenoj privrženosti mi i u ovim praznim godinama imamo veći inkaso na prvenstvenim utakmicama od našeg rivala Crvene zvezde.
— Taj dug prema našim odanim navijačima — to je ono što teško pritiska igrače kada iziđu na teren stadiona JNA. Svi mi tada osećamo pojačano taj moralni zadatak: da treba pobediti, obradovati te ljude, učiniti sve da zadovoljni napuste Topčidersko brdo. Na žalost, u tome najčešće ne uspevamo.
Gde su uzroci nemoći?
P. VESNIK: Šta sem psihološkog pritiska depotencira vaše igrače kada igraju na sopstvenom terenu.
DAMJANOVIĆ: Pre svega, ne odgovara nam zatvorena igra protivnika. Mi se ne snalazimo najbolje kada igramo protiv zgusnute odbrane. Uostalom, to nije problem samo našeg tima, već svetskog fudbala. Teško je naći igrače koji majstorski dejstvuju na malom prostoru.
— Dalje, smatram da ima grešaka i u našoj igri. Pre svega, srednji igrači se isuviše često infiltriraju u prvu liniju napada što ometa špic-igrače oduzima im je prostor i dovodi do stvaranja živih redova u zoni šuta protivnika, jer se i njihovi „vezni“ igrači povlače. U takvim uslovima to je plus za onog koji se brani, a minus za napadača. I šta biva: mi imamo inicijativu, napadamo a protivnik nas opasno ugrožava kontranapadom.
— Kada gostujemo situacija je obrnuta. Tamo mi igramo na prepad, inicijativu i terensku nadmoć prepuštamo protivniku da bismo mu lakše ugrozili gol. Tim pre što imamo vrlo brze igrače kao što su Bjeković i Živaljević. Samo se tako može objasniti ta apsurdnost: da smo uspešniji na strani nego kod kuće.
P. VESNIK: Dobija se utisak da je naše igrače lako izbaciti iz „sedla“?
DAMJANOVIĆ: Da, oni žele da u prvih dvadeset minuta povedu sa 2:0. To isto očekuju i gledaoci. Kada se to ne ostvari nervoza se uvlači u njih, napuštaju kolektivno dejstvovanje i nastoje da individualno reše utakmicu, a to je najsigurniji put da se doživi neuspeh. Uostalom, mi smo ovog proleća gotovo na svakoj utakmici kod kuće morali da se borimo za izjednačenje, pa čak i pobedu posle vođstva protivnika, jedino je Zagreb uspeo da nas porazi.
Gde je izlaz?
Razgovaramo o ozbiljnom i velikom angažovanju igrača na gotovo svakoj utakmici o njihovoj profesionalnoj svesti, borbenosti, moralu…
DAMJANOVIĆ: Tačno je da se igrači maksimalno angažuju. Bez toga ne bismo popravili svoj plasman na tabeli. Međutim, to je samo jedan od elemenata za uspeh. Za konstantno dobre rezultate potrebno je mnogo više. Pre svega moramo izgraditi sistem igre u kome će neki principi biti stalni i činiće osnovu, a taktička rešenja će biti menjana zavisno od protivnika.
— Naš je prvi zadatak da i u kombinovanom napadu budemo efikasni kao i u prepad-igri. To je vrlo složen posao, koji traži vreme. Moramo ubrzati ritam igre, povećati stvaralački odnos svakog pojedinca, a pri tome poštovati kolektivnost i homogenost tima. Mora svaki igrač dobro da misli i dobro da se ponaša u igri. Nema opravdanja „hteo sam ovako“ ili „mislio sam da je to bolje“: Zna se šta je naša koncepcija, dokle se ide u slobodnom stvaralačkom odnosu, kada i gde on prestaje. Pre svega, svaki pojedinac mora da igra sa odgovornošću, da ima pred sobom interese tima a ne lično isticanje, da shvati da se harmoničnim dejstvovanjem uvek može više postići nego ličnim nastojanjem.
Vreme i strpljenje
P. VESNIK: Pa kraju smo jedne sezone koju ste vi uspešno priveli, jer ste prihvatili tim u jednom žalosnom stanju (u pogledu duha i atmosfere) i na nezavidnom 14. mestu na tabeli. Kako se osećate, da li ste sigurni?
DAMJANOVIĆ: Ja nisam tražio da budem prvi trener. Uprava je tako odlučila. Ništa nisam obećavao, osim savesnog rada. Tako je i bilo. Službenik sam Partizana već deset godina. Verujem u rad, a ne u prazne reči. Sa igračima sam vrlo principijelan i korektan. U početku su moje odluke primali sa skepsom, kasnije su se uverili da imam isti aršin za sve igrače. Imao sam podršku od bivših i sadašnjih „partizanovaca“ van kluba i onih koji sa mnom neposredno sarađuju (Bobek, Simonovsk, Kos, Laza Radović zatim Atanacković, Minda Jovanović), pa mi je to olakšalo inače tešku situaciju.
— Partizan je na putu potpunog ozdravljenja. Klub je zdrav i jedinstven iznutra. Vrlo je jak po sastavu ljudi u upravi. Nema više nikakvih moćnika „u senci“ sivih eminencija, Partizan je u potpunosti prihvatio i oživotvorio samoupravljanje. Programska orijentacija, usvojena na skupštini, mora se sprovesti. Na tome ćemo svi zajednički raditi. Zajedničkim snagama moramo sve učiniti da Partizan opet bude jak i šampionski moćan. Mnogo je propušteno. Ne možemo dugo da čekamo.