KROZ NAŠU LUPU
Jasna Efendić, darovita mlada plivačica nije došla u Partizan kao glorija od koje se Zemlja trese i Sunce pomračuje, već kao skroman brucoš Fakulteta političkih nauka u Beogradu i velika nada jugoslovenskog plivačkog sporta.
Efendićeva, poreklom Bosanka, odrasla u Splitu bila je član „Mornara“ sve dok nije maturirala. Tada je poželela da studira političke nauke, da odabere životni poziv za koji u sebi nosi afinitet još iz gimnazijskih skamija. Ćerka visokog oficira konsultovala se sa svojim roditeljima i zajednički su odlučili da devojka pređe u Beograd, jedini grad u kome se nalazi takav fakultet. Razume se, studije nisu značile i kraj sportske karijere. Trebalo je misliti i na nov klub. Dakako, ocu (i detetu koje je tako vaspitavano) je bio najbliži Partizan, pa je tako i došlo do prvog kontakta. Izgledalo je da je sve u najboljem redu.
Ali, klupske strasti funkcionera zamagljuju pogled i mnogi od njih više ne rezonuju kao zreli ljudi, kao roditelji i oni koji su dužni da misle šta će biti sa njihovim sportistima kada prestanu sa takmičenjem, već nastoje da učine sve samo da ljubomorno sačuvaju za svoj klub i svoju sredinu darovitog mladog člana. Tako su nerazborito postupili i rukovodioci „Mornara“. Nisu dali ispisnicu Jasni Efendić. Koristili su neke anahrone propise našeg plivačkog sporta i sprečili su novoj članici Partizana da dve godine brani boje „crno-belih“.
I ne samo to. U svojoj niskoj osveti idu toliko daleko da čine sve da se istaknuta plivačica ne može takmičiti ni van konkurencije na pojedinačnom prvenstvu države. Misle da će joj time udariti u čelo znak poniženja, izazvati pokajanje, pa dići ruke od studija, Beograda i Partizana i — vratiti se u Split.
Prava etika je u tome da se voli čovek zbog onog dobrog i lepog što je u njemu. Jasna je izvanredan sportista, odličan student, pametna i vrlo odlučna devojka. Ona vrlo postojano sad prolazi kroz katastrofu sukoba između svoje mirne savesti i prava da bude gospodar vlastite sudbine i onog osećanja krivice svih oni koji joj stoje na putu da ostvari svoje ambicije.
Doznajemo da je „Mornar“ preuzeo korake da joj ni jedan bazen u Splitu, čak ni tokom onog kratkog letnjeg boravka kod roditelja, ne dozvoli da pliva, odnosno trenira. Devojka bezazlena i tužna posmatra sve to i pita se: kakvi su to ljudi koji vode naš sport? Ona je tek koraknula u život i već je prinuđena da na sebi oseti taj grubi reljef nasilja i osvete u ponašanju onih sa kojima je do juče bila tako prisna.
To udaljavanje duha od normalnog ponašanja, ta iščašenja zagriženih klupskih funkcionera i tzv. lokalpatriota nju iznenađuju i zabrinjavaju. I pita se, kako i odakle su izrasle sve te neizmerne zalihe osvete i mržnje prema njoj? Zar i značaj jugoslovenskog sporta bledi pred uskim klupskim interesima?!
Jasna Efendić je mlad čovek. Puna je vere i ideala. Nadamo se da je ta duhovna posrtanja i moralna iščašenja pojedinaca neće razočarati. Uostalom, već njeni rezultati pa Balkanskom šampionatu potvrđuju da nije narušen njen unutrašnji proces izgaranja i da je u svemu tome ostala neokrnjena, zdrava i ambiciozna sportiskinja, koja je, eto, voljom drugih prerano shvatila da u vlastitoj magiji treba gledati tajnu života.