Sa jedne sednice uprave FK Partizan: Dva turnirska poraza od starog rivala odjeknula su bolno, ali sačuvano prisustvo duha i vitalnost „crno-belih“ biće dokazano u novom prvenstvu
Ko bi to očekivao: na dve prijateljske utakmice pretrpeli smo dva poraza od Zvezde, sa skorom od 0:10, koji drastično dokazuje našu nemoć na tim utakmicama u tropskom ambijentu Zagreba i Novog Sada.
Rezultati i igre naterale su upravu fudbalskog kluba da i u ovim danima odmora drži sednicu na kojoj je razmatrana trenutna situacija, izvršena analiza igara na turnirima i podnesen izveštaj o pripremama za novo prvenstvo. Treba odmah istaći ta je to bio skup na akademskom nivou. Dvostruki poraz u igrama sa Zvezdom pritiskao je sve prisutne, ali niko od članova rukovodstva kluba ni za tren nije podlegao emocijama i diskutovao navijački. Naprotiv, sve je stavljeno u realne okvire. Razume se, bilo je kritičkih primedbi, ozbiljnih zamerki i igračima i stručnom štabu, ali je iza svake takve primedbe stajala dobra namera i iskrena želja da se tako nešto više ne ponovi.
Navijači kluba bili su često opominjani i dobili su dominantno mesto, jer se zna da su svi oni najosetljiviji kada je u pitanju stari rival.
Zamor je bio presudan
Posle uvodne reči Dragana Gligorića, predsednika fudbalskog kluba izveštaj o pripremama, turnirima, igrama i startu u novom prvenstvu podneo je Mirko Damjanović, šef stručnog štaba.
Mladi stručnjak je rekao da je Partizan i u Zagrebu i u Novom Sadu pokazao dva lica. Ono lepše, na prvim igrama protiv ambicioznih domaćina, kada je svež i odmoran pobedio i Dinama i Vojvodinu, i ono ružnije — kada je bio deklasiran od Crvene zvezde.
„Ubeđen sam da nas Zvezda nikada ne bi mogla da pobedi sa tako visokim rezultatima da smo prve utakmice na tim turnirima igrali sa njima ili da smo ih mi sačekali u onoj istoj poziciji kao oni nas“, bio je kategoričan Damjanović. „Uostalom, ni Zvezda nije doživela bolju sudbinu na utakmicama koje je igrala posle 24 časa. Ne treba zaboraviti da smo mi u pripremnom periodu, da te intenzitet našeg rada nije smanjivao zbog turnirskih utakmica, jer smo mi svoj plan priprema morali da ispunimo. Osim toga baš tih dana u našoj zemlji je vladala tropska vrućina, pa je bilo teško disati i na tribinama, a da ne ističemo koliko je bilo potrebno napora da bi se trčalo.“
„Razume se, to su samo delimična opravdanja za naše slabe igre. Mi smo već analizirali te utakmice na sastancima sa igračima, ukazali im na sve greške koje su počinili i nadamo se da smo zbog tih poraza svi bogatiji za jedno veliko iskustvo.“
„Na tim turnirima nije sve bilo tako crno“, nastavlja Damjanović. „Naše igre protiv Dinama posebno u meču sa Vojvodinom bile su na visokom nivou. Igrali smo homogeno, jednostavno, brzo, pa i efikasno. Ohrabruje činjenica da su igrači shvatili na koji način treba da se igra, kako da se interpretira koncepcija koju želimo da sprovedemo u novom prvenstvu. Tempo, taktika i tehnika su ono na šta smo bacili akcenat u pripremnom periodu i što će u borbama za bodove dobiti dominantno mesto u stilu naše igre.[
Bez standardnog tima
Pojedini rukovodioci zameraju stručnom štabu što vrši tako česte izmene u timu, pa se dobija utisak da još nije sve jasno u pogledu vrednosti pojedinaca i njihovih mogućnosti adaptacije na pojačan trening i uvećane zahteve savremenog fudbala. Uostalom, još se ne zna sa kakvim će standardnim timom nastupiti Partizan u prvenstvu koje je pred nama.
Kao crvena nit provlači se dilema trenera Damjanovića u pogledu definitivne selekcije. Naime, oseća se da on želi da smelije baci u vatru mlade snage, ali se opravdano pribojava da u tome ne prenagli i kakva će reakcija biti kod onih starijih, već afirmisanih igrača, koji bi se u tom slučaju našli na klupi. Teza da su svi oni imali nekoliko godina svoju šansu i da nisu učinili mnogo za ugled Partizana i osvajanje trofeja ima u sebi čestice istine. Međutim, pitanje je da li su oni koji bi trebalo da zamene starije igrače toliko kvalitetni da će sigurno unaprediti igru i plasman tima. Pri tome ne treba zaboraviti da je jedno igrati u juniorskoj konkurenciji, a nešto sasvim drugo u seniorskoj.
Pravo rešenje možda je u sredini između ove dve krajnosti. Tačnije, u sintezi iskustva i mladosti, ali onoj koja bi donela puno homogenosti, harmoniju u kojoj bi se pojedinci i duhovno dopunjavali, a ne samo „osećali“ u igri. Takav tim bi mogao u ovoj bogatoj sezoni koja je pred nama da odbrani, pa čak i da uveća ugled Partizana.
Velike nevolje počivaju u činjenici da će kapiten Bjeković već u septembru u vojsku, da Paunović još nije spreman posle vojske i da Bora Đorđević tek ovih dana treba da reši pitanje produženja svoga ugovora. Možda će klubu dobro doći i Budišićeva nevolja što je zakasnio da potpiše ugovor u inostranstvu, pa da se vrati i priključi ekipi, u se njegovo odsustvo u odbrani vidno oseća.
Ni drugi nisu bolji
U jednom slobodnijem razgovoru sa fudbalskim ekspertima van kluba čuli smo im takva mišljenja, koja idu u prilog „crno-belima.“ Naime, jedino se Hajduk izdvaja po fondu igrača i kvalitetu tima. Svi ostali imaju iste, pa i veće brige nego Partizan. Realno mereći „crno-beli“ su u mogućnosti da sastave odličan tim. Naročito ako Bjeković pomeri svoj odlazak u vojsku za decembar. Razume se, sa spremnim Paunovićem i Borom Đorđevićem.
Da bi Istatov mogao da se koncentriše na fudbal i pruži ono što se od njega očekuje odlučeno je da se najhitnije reši njegov stambeni problem kako bi mogao da dovede porodicu u Beograd. On u ovom trenutku slovi kao prvi golman, a alternacije su mu Milić i Arsić. Potencijalni kandidat je omladinac Zalad.
Bekovi su iskusni Bošković i Antić, a konkurišu još dva Vranješa, Tomić, Vulić i Racić. Unutrašnji bekovi su Paunović, Pejović i Kozić. Srednji red bi trebalo da sačinjavaju Bora Đorđević, Vukotić, Golac, A. Todorović, Cvitanović, Ringov, Labus … Istureni igrači su Bjeković, Grubješić, Zavišić, Živaljević, Nikolić, Boško Đorđević … Svaki od navedenih igrača ima svoju specifičnu težinu. Ostaje samo da se ekipa skladno ukomponuje i odredi način igre koji odgovara mogućnostima pojedinaca, a ne da bude kopija onih koji su na svetskom prvenstvu imali najviše uspeha, pa su zbog toga postali svima uzori.
Kad srce zameni razum
Da još jednom stanemo sebi na bol: vratimo se novosadskoj utakmici sa Crvenom zvezdom. Svi igrači i stručno rukovodstvo plamtelo je od želje da se revanšira ljutom rivalu za poraz u Zagrebu. Za to nije bila potrebna specijalna psihološka priprema, jer su to svi nosili u sebi.
Već sam početak utakmice u Novom Sadu pokazao je da je Partizan spreman da juriša. Obuzeti željom da postignu gol naši su momci zaboravili i na neophodnost da se čuva sopstvena mreža. I šta biva: Partizan napada, ima inicijativu, a Zvezda iz kontranapada postiže golove. Svaki primljeni gol uvećava inat fudbalera „crno-belih“, koji sve više žele da srcem, a ne glavom, okrenu situaciju na terenu u svoju korist. I umesto izjednačenja dolazi još jedan gol, pa još jedan i katastrofa postaje stvarnost.
Već godinama Crvena zvezda lukavo koristi nervozu Partizana i na svojoj polovini terena sačekuje „osvetnike“ koji u prevelikom htenju zaboravljaju na potrebu ravnoteže u igri i široko otvaraju puteve prema svome golu. I tako se događa da Zvezda već godinama ne oduševljava u igrama sa Partizanom, ali — pobeđuje. I kako su u pitanju najveći rivali sve se zaboravlja pred onim najvažnijim — ko je pobedio.
Poslednji porazi su najveća pouka. I sve do onog dana kada Partizan ne uđe u meč sa Zvezdom sa željom da ostane neporažen, neće slaviti pobedu. Zvezda će za nas prestati da bude crna i opet će biti crvena (kao u vreme kada smo je pobeđivali sa 7:1, 6:0, 5:0, 3:0 itd.) tek onda kada se budemo tako organizovali da nam više ne može davati golove iz kontranapada kao što je to činila poslednjih godina, mi ćemo okrenuti terazije sudbine u našu korist.