Dragi drugovi,
budući da sam šezdesetogodišnjak a od toga gotovo polovinu svoga veka, pored ličnih nevolja, neprekidno vodio i brigu oko „Partizana“, smatram da imam puno moralno pravo da zahtevam da se ovo moje pismo objavi u našem listu.
Da vam se neuobičajenim tonom javim podstreklo me je stanje u fudbalskom klubu „Partizan“, koje neizmenjeno traje niz godina, a naročito rezultati rada u fudbalskom klubu, koji su ostvareni u poslednjoj deceniji, a koji su nedostojni imena koje nosi taj klub.
Neposredan povod da vam se na ovakav način obratim, poslužili su rezultati koje je fudbalski klub „Partizan“ postigao u pripremnom periodu pred novu takmičarsku sezonu, kao i rezultati postignuti već na samom početku prvenstva.
Kao odanom, ozbiljnom i iskrenom prijatelju našeg fudbalskog kluba, srce mi se cepalo od tuge kada sam gledao utakmicu protiv večitog rivala na turniru u Novom Sadu. Pitao sam se: da li je moguće da takvi mladići, i po poznavanju fudbalske veštine i po odnosu prema igri, imaju pravo da nose dres Partizana? I zar se ono bedno i krajnje ponižavajuće trčkaranje naših fudbalera (ne samo tada, već i sada u prvenstvu) može uopšte nazvati fudbalskom igrom?
Ako se ovom rezultatu protiv „Crvene zvezde“ doda i onaj u Zagrebu, koji je još drastičniji, onda nije teško proceniti kakva je vrednost sadašnjeg „Partizana“. I što je najgore, sa sličnim igrama nastavlja se i dalje. Primera radi navešću utakmicu protiv OFK „Beograda“ gde smo doživeli pravu katastrofu i to na domaćem terenu.
Pitam se s ogorčenjem: šta radi čitav štab plaćenih stručnjaka u fudbalskom klubu, kad ne vidi da je najbolnija tačka sadašnjeg tima krajnje nizak moral, odsustvo ljubavi prema klubu i neoprostiva indolencija u igri? Da li se iko u tom štabu zapitao: zbog čega je „Partizan“ u prošloj takmičarskoj godini izgubio na svom terenu onoliko bodova, koji su po svim pravilima fudbalske logike morali biti uknjiženi u njegovu aktivu.
Ne manje je začuđujuće do koje su mere razmaženi „Partizanovi“ fudbaleri — profesionalci. Zgranuo sam se kada sam pročitao kako svoj klub ucenjuju pojedini igrači, zaboravljajući da nose dres, kojim su se nekad ponosili velikani kao što su: Bobek, Čajkovski, Milutinović, Zebec a koji nisu bili profesionalci.
Mogao bih, razume se, u ovom smislu ukazati na čitav niz drugih činjenica koje nikako ne idu u prilog radu sadašnjeg stručnog rukovodstva „Partizana“, ali ću se strpeti da vidim da li će se situacija izmeniti na bolje.
Po cenu smanjenja broja trenera uveo bih obavezno psihologa.
Na kraju, u interesu svetlije budućnosti fudbalskog kluba „Partizan“, smatram da je potrebno da se zna da klub nije stvoren kao društvo koje bi poslužilo kao mesto uhljebljenja za bivše fudbalere i sadašnje „maze“, već radi daleko plemenitijih društvenih potreba.
— Stojimir Janković, JNA 92, Ruma