Na kraju prvenstvene sezone 1962/63. Partizan je imao 15 bodova više od sedmoplasirane Crvene zvezde
TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Fudbalska sezona 1962/63. ostaće zapisana zlatnim slovima ne samo u analima fudbalskog kluba „Partizan“, već i u svim istorijama jugoslovenskog fudbala. Na kraju ove burne godine na vrhu prvenstvene tabele našli su se ponovo „crno-beli“ dečaci — popularne „bebe“. Bio je to treći uzastopni trijumf u nacionalnom prvenstvu, odnosno prvi šampionatski „het-trik“ koji je jedan jugoslovenski klub postigao od kako se u našoj zemlji zakotrljala fudbalska lopta!
Ovaj sjajan rekord pripao je Partizanu, pa zato nije nikakvo čudo što je slavlje njegovih prijatelja i simpatizera u svim krajevima zemlje trajalo neuobičajeno dugo — nekoliko dana posle osvajanja titule još se nazdravljalo i prepričavalo o jedinstvenom podvigu. Upis novih članova — prijatelja „crno-belih“ kluba bio je u tim danima intenzivniji nego ikada ranije!
Ne manje impozantan bio je sam hod Partizanove fudbalske mašine kroz ovo prvenstvo. Ubedljivi je nego u prethodna dva (1960-1. i 1961-2.), izborila je ovog puta titulu čak sa pet bodova preimućstva ispred drugoplasiranog Dinama. Partizan je na kraju imao 40, a Zagrepčani 35 bodova. U 26 mečeva „crno-beli“ su doživeli samo dva poraza(!) i zabeležili izvanrednu gol-razliku 58:22! Večiti rival, Crvena zvezda, završila je čak na sedmom mestu, sa čitavih 15 bodova manje od Partizana!
Ovaj veliki uspeh postigla je izvanredno izbalansirana četa, komponovana od samih asova: Šoškić, — Sombolac, Jusufi — B. Milutinović, Lj. Mihajlović, Vasović, — 3. Čebinac, Kovačević, Hasanagić, Galić i Vislavski. Već letimičan pogled na ovaj sastav pokazuje da je na nekim mestima u timu došlo do promena u odnosu na ekipu koja je osvojila prethodne dve titule. Na mesto desnog beka ponovo se vratio Sombolac, koji je s Jusufijem predstavljao veoma sinhron i uigran bekovski par. Ljuba Mihajlović u novoj ulozi centarhalfa bio je sasvim zadovoljavajuće rešenje. Hasanagić je dobio svoju veliku šansu kao centarfor i na najbolji način je iskoristio, dok je Zvezdan Čebinac potisnuo iz tima B. Mihajlovića i standardizovao se kao desno krilo.
Prečišćavana i cizelirana tokom prethodne dve godine, ekipa „beba“ je konačno dobila svoju pravu fizionomiju. Pošto je bila starija i iskusnija za tri godine šampionskog hoda, logično je što su stručnjaci s pravom očekivali tek sada njen pun obol i pravi domet. Zato nije čudo što su se već tada pojavili vizionari dobrog njuha i sluha koji su nagoveštavali već tada da će ova ekipa ukoliko dostigne zenit biti sposobna i za najveće podvige ne samo u domaćem prvenstvu već i na najelitnijim internacionalnim turnirima i takmičenjima. Već start na turniru u Kazablanki, avgusta te iste godine (o tome smo pisali u prošlom broju), osvojeno prvo mesto i skupocen 14 kilograma težak pehar od zlata i srebra, odškrinuli su vrata nade u tom smislu. A docniji veliki trijumf — proboj u finale Kupa evropskih šampiona 1966. — potvrdili su opravdanost ovih „proročanstava“!
Naročito je imponovala napadačka linija (u sastavu: 3. Čebinac, Kovačević, Hasanagić, Galić i Vislavski), koja je u tom trenutku bila nesumnjivo jedna od najubojitijih na starom kontinentu, pa su je novinski izveštači i komentatori s pravom krstili — „navala snova“!