Kroki olimpijskog rekordera: Naš velemajstor Svetozar Gligorić ni posle više od tri decenije za šahovskom tablom ne poznaje gnev neostvarenih ambicija
Teško je sresti pedesetogodišnjaka kome mladost tako poigrava u liku, oseća u hodu i zapaža za šahovskom tablom kao što je u to slučaj sa Svetozarom Gligorićem, velemajstorom jugoslovenskog i svetskog šaha i dugogodišnjim članom Partizana.
Malo je tako živih tokova, toliko misaonoj aktivnosti kao u karijeri našeg „Glige“. Šah je sasvim posebna realnost i ljudi koji su njime zaneseni često sunđerom prelaze preko svih drugih realnosti, ostaju večni zarobljenici tih 64 polja šahovske ploče i nikad se ne mogu uspraviti i osetiti i svet van takmičarskih dvorana. Ta zazidanost u tamnici šaha karakteristična je za sve velikane ove igre. Gligorić je izuzetak.
Šahista koji je osvojio do sada jedanaest prvenstava Jugoslavije, igrao na turnirima širom svih meridijana, odigrao dve stotine partija olimpijskih i osvojio jednu zlatnu, šest srebrnih i pet bronzanih medalja svakako je izuzetna sportska i ljudska ličnost.
Bez neprijatelja
Pri pomenu Gliginog imena svim novinarima sveta odmah se u pero slivaju najlepše misli. Sećanja ne možemo fotografisati, ali ona ostaju u nama. Svaki susret sa Gligorićem, bilo na kom mestu, je nov, prijatan doživljaj. Zato što seje ljubav oko sebe, što je iskren topao, mio i pravedan prema sebi i drugima nikad nije imao neprijatelja. Teško je reći da li još ima čoveka takvog internacionalnog značaja i reputacije za koga svi savremenici govore sa toliko oduševljenja i biranih reči da će i kasnije pokoljenja prema tom čoveku imati duboko poštovanje.
Gligin život prevashodno posvećen šahu nije bio život pretvaranja, asketizma, bezmalo sveti život kao što je Fišerov. Ne, on je uvek bio ovozemaljski velemajstor, tu sa nama, sa svim svojim malim ljudskim željama i slabostima. Voli brza kola, uživa da igra fudbal, rado odlazi na teniski teren, sa posebnom nasladom predaje se muzici i zbog svega toga nema vremena da ostari.
Možda ništa nije tako suvereno u Gligoriću kao iskrenost koju nosi u sebi. Dovoljno je malo razgovarati sa njim, pa osetiti kako on u duši ima savršen mir, kako ga nikad ne razjedaju zavist, neispunjene ambicije ili bilo kakve niske meditacije. On živom preciznošću svojih reči sve stavlja u prave okvire. I kada hvali i kada kritikuje njemu se veruje. Mnogo pre drugih spoznao je da se svaka pobeda plaća porazom, pa kod njega nije bilo nikad onog dramatičnog očaja u porazu, čak ni onda kada je u nastavku gubio već dobijene pozicije. On je izuzetak među velikanima sporta koji se uvek trezveno pita da li je zaslužio tu sreću i koliko će ona trajati.
Veliki gest
Jednom na turniru kandidata Gligorić je prekinuo partiju sa Smislovom u poziciji sa pešakom i kvalitetom manje, pa je nastavak sa ruskim velemajstorom izgledao deplasiran. Ali zbog sportske javnosti otišao da igra. I, gle čuda, Gliga je nadigrao Smislova, ali mu je ljudski bilo neprijatno da dobije tu partiju i kada je Smislov bio u beznađu kavaljerski mu je ponudio remi. Taj veliki gest iznenadio bi svakoga, samo ne one koji poznaju jugoslovenskog velemajstora.
„Nisam mogao da dobijem tu partiju. Osećao bih se kao da sam ga prevario“, pričao Gliga kasnije. „Moja ponuda nije iznenadila Smislova. Po njegovim zenicama osetio sam da je to i očekivao.“
Umerene ambicije
I tu je Gligorić bio u pravu. Od džentlmena, borca, časnog rivala kakav je on ništa se drugo i nije mogle očekivati. Ono „osećao bih se kao da sam ga prevario“ bilo je presudno. Taj gest najlepše ilustruje Gligino shvatanje etike, fer-pleja i častoljublja. Za njega je bilo važnije unutrašnje osećanje nego onih pola poena koje bi dobio u toj partiji. Možda i u tome treba potražiti odgovor zašto naš velemajstor tako dugo traje na velikoj sceni svetskog šaha.
Možda će nekome izgledati čudno ali Gligorić se nikada nije pripremao za prvaka sveta. Delimičan razlog leži u tome što nikada nije bio profesionalac u šahu i što je naše društveno shvatanje ove igre takvo da nije bilo vredno toliko se žrtvovati. Pravi razlog je u tome što je naš velemajstor pre i bolje od drugih shvatio to da pad donosi ličnu tragediju. Niko se od njegovih prijatelja nikad nije oporavio od potresa koja izaziva gubljenje šahovske krune. Boleslavski, Bronštajn, Talj, Petrosjan, Spaski do kraja života više neće biti srećni.
GLIGORIĆ: Moj filozofski stav prema šahu formiran je sa punom realnošću ograničenih mogućnosti da mu se potpuno posvetim. Čak i onda kada sam osećao da za mene nema tajni u šahu koje ne mogu da otkrijem moje su ambicije bile umerene.
— Ja nisam od onih boraca za tablom koje pobeda iznova stimuliše. Naprotiv, ja se od nje ne mogu lako da povratim. Čim dobijem nekoliko partija to me depotencira, psihički se demobilišem a to je veliki hendikep za turnirskog borca. Mene podela bodova takođe zamara.
Gligorić je u šahu zarana pošao orlu u visine. On je odavno došao do mesta odakle se gore možda i može, ali dole ne može. U tom svom moćnom letu ka visinama sve nije bilo tako lako kao što izgleda. Trebalo je imati mnogo otpornih mesta da bi se u toj neprekidnoj borbi uspelo i ustrajalo. Samo čovek takvih umnih i telesnih moći mogao je sve to da postigne a da ostane neoštećena ličnost, da ostane pošteđen najopasnijeg od svih iskušenja — od slave koja je mnoge odvela u stradanje.
Svetozar Gligorić je i danas jedan od najstarijih članova Partizana, aktivan, vitalan i pouzdan. Ne boji se dana kada će ostaviti šah. Ne pomišlja na to ali je sigurno da bi, večno skroman, želeo da taj odlazak bude nečujan, nemi oproštaj, bezglasno zbogom.
Jednom, kada bude…