Komentar utakmice Partizan — OFK Beograd (0:2): Povredom Todorovića Partizan je ostao bez pravog organizatora igre, pa je kasnije sve bilo stihija
To je bio crn dan za simpatizere Partizana. Tek što su posle Veleža, Niša i Bora malo digli glavu došao je nov, neočekivan udarac. I ne samo to. Igra koju su momci u belim dresovima pokazali bila je oskudna u idejama, nesigurna u odbrani i bez probojnosti u završnici. To je bilo sasvim bledo izdanje današnjeg tima Partizana. I sad se postavlja pitanje: koje je pravo lice „crno-belih“ — ono koje smo videli u susretu sa Veležom ili ovo protiv OFK Beograda?
Po našem mišljenju postoje dva razloga kojima se može pravdati poraz u igri sa „plavima“. Prvi, što je protivnik dobio gotovo sve duele na zemlji i u vazduhu, što je u igru uneo više žara, volje, htenja… Drugi, izlazak mladog Todorovića bio je presudan. Bez njega je igra postala toliko siromašna da više nije bilo nijednog poteza u kome bi zaiskrila neka misao. Sve je bilo prepušteno individualnim akcijama, stihiji, neplanskom napadu i poraznoj odbrani. Koliko smo puta na toj utakmici nostalgično pomislili na Boru Đorđevića i Momčila Vukotića. Sa njima bi drugačije pevalo naše zvono.
Ali, ovo je prilika da se otvoreno postavi pitanje zašto Paunović ne igra? Sigurno je da je jednogodišnje odsustvovanje ostavilo traga na njemu, ali se pitamo kako će on dostići punu takmičarsku formu ako ne igra prvenstvene utakmice. Jednostavno, treba rizikovati dve-tri utakmice i stari as će opet biti ono što je i pre značio za bezbednost našeg gola.
Budišić nije otišao u inostranstvo, a ne igra. Zašto? Mirko Damjanović želi da stvori nov Partizan i ne pita za cenu. Izostavlja pouzdanog Budišića, jer misli na budućnost, a ne pita se kakva će ona izgledati ako nam je sadašnjica jadna. Mudro je koristiti sve raspoložive igrače. Neka igraju najbolji, bez obzira ko ima kakve planove, jer znamo da kod fudbalera nikad ništa nije izvesno, sve se lako menja, pa i namera da odu u inostranstvo.
Još nešto: Antić je ponovo prebačen u navalni red. I nije ono što je na beku. A znamo da je na tom mestu bio na spisku reprezentativaca. Selektor Mladinić muku muči da nađe zamenu za Krivokuću, Stepanovića i Hadžiabdića. Oporavljeni Antić bi se sad sigurno naturio, a da ne govorimo koliko bi odbrana Partizana bila čvršća i sigurnija.
Halflinija Golac, Kozić, Tomić ne uliva poverenje. Golac nije sporan, ali Kozić nije centarhalf. Mladi Tomić i bek Vraneš su nedopustivo spori, a veliko je pitanje da li je njihov igrački domet ono što je Partizanu potrebno. Biti spor i neokretan u savremenom fudbalu — to je hendikep koji dovodi u pitanje karijeru.
Pavle Grubješić je po svom igračkom profilu špic-igrač, udarno krilo ili istureni centarfor. Stavljati ga u srednji red isto je što i terati mačku da pase travu! S tim jednom naš stručni štab treba da bude načisto.
Forma Miodraga Živaljevića više se ne postavlja kao pitanje. Sad je jasno da on u fudbalskoj igri nije mogao dalje od početka. Tu mislimo na njegovo shvatanje, saradnju sa igračima, taktičku nadgradnju, smisao za kombinaciju i osećaj za gol. Imati hitre noge i spor um — znači uvek ostati nedorečen. Šekspir lepo kaže: „Prebrz k‘o i prespor — uvek kasno stiže!“ A takav je naš „Živalj“.
I pored toga što još osećamo žeravicu u grlu moramo se nadati da će sve izgledati mnogo bolje kada se u timu budu pojavili Paunović, Budišić, Đorđević i Vukotić.