Mikan Popović na stazi povratka
Kada se jednog oktobarskog dana 1970. godine u Palati sportova na Novom Beogradu Mikan Popović pojavio u dresu Partizana i „počistio“ sa ringa neke mnogo slavnije partnere, svi su se u čudu pitali zar je tako raskošan talenat, tako dugo mogao da bude u anonimnosti. U to vreme bio je dvadesetogodišnjak, a njegova egzibicija ličila je pa pravu simfoniju veštine i elegantnih pokreta. Lepuškasti Šapčanin, koji je neposredno pre tog „vatrenog krštenja“ na velikom ringu došao u Partizan, na prečac je osvojio i stručnjake i gledaoce.
Njegovo ime tad nije značilo ništa. Ali, su već tog trenutka mnogi u njih videli naslednika najvećeg u istoriji jugoslovenskog boksa — Mate Parlova.
Mladić je shvatio da je prva etapa njegovog puta ka zvezdama uspešno prebrođena. Uskoro je došlo i prvo priznanje. Selektori su mu poverili dres mlade reprezentacije. Prvi veliki trijumf u Novom Sadu. Na turniru „Olimpijskih nada“ osvojio je prvo mesto, a pred njegovim veštim pesnicama, u završnoj borbi, poklekao je Mađar Edoč, kasnije prva uzdanica proslavljenog trenera reprezentacije Mađarske Lasla Papa.
Ipak, najveće iskušenje, te 1972. godine, bio je Bukurešt i drugi šampionat Evrope za mlade. U rumunskoj prestonici novi podvig. Osvojio vicešampionsku titulu. Stručnjaci su bili očarani veštinom novopečenog Beograđanina. Proslavljeni trener reprezentacije Rumunije, Jon Popa, nije se libio da prizna kako odavno nije video talentovanijeg boksera. A, on je u trenerskoj karijeri odnegovao bezbroj evropskih i olimpijskih šampiona kao što su Negrea, Dobresku, Zlberman, Alekse, Nastak, braća Kucov…
Bilo je očigledno da je reč o vanserijskom borcu. Zatim su usledila dva meča i u najboljoj garnituri i sjajne partije u mečevima protiv SR Nemačke. Ta godina 1972. bila je godina u kojoj je rođena nova zvezda jugoslovenskog ringa. A, turnir pod nazivom „Kup Strandžata“ u bugarskom gradu Jambolu i zlatna medalja, samo još jedna potvrda njegovih natprosečnih kvaliteta.
Ipak, breme slave bilo je suviše teško za nejaka pleća. Podvizi i laskave ocene umesto da budu stimulans imali su, na žalost, suprotno dejstvo. Šarmantni delija u ringu, intelektualac, krenuo je pogrešnim putem. Zaboravio je na staru boksersku aksiomu: samo sinteza talenta i mukotrpnog rada donosi šampionske rezultate.
Put je dalje znan. Osloniti se samo na talenat kobna je greška. Počeo je sve ređe da se viđa u dvorani za trening. Poput narcisa verovao je da će pred njegovim imenom svi padati na kolena. Zbog toga je poraz u duelu protiv neukog, ali snažnog Titograđanina Radulovića bio vrlo dramatičan. Kad se posle klasičnog nokauta vratio svesti njegova prva rečenica je bila: „Ostavljam ring zauvek“.
Bio je to trenutak slabosti toliko karakterističan za momke koji snagom svoje darovitosti žanju uspehe. A, posle pada, i to je znano, samo snagom volje i upornim radom može se vratiti na stazu uspeha.
Dani krize brzo su prošli. Saznanje da u ringu nema nepobedivih bilo je iskustvo koje je došlo u pravi čas. Danas, to je ponovo Mikan Popović — budući naslednik Mate Parlova. Nedavno na turniru u Mađarskoj opet je blistao, punim sjajem. Laslo Pap, koji je bio prisutan, setio se mladića koji je tako ubedljivo isprašio njegovu zvezdu Edeča.
„Tvrdio sam pre sedam godina da će Parlov biti šampion. U Popoviću Jugoslavija dobija naslednika.“
Propustio je, mnoge šanse i godine. Ipak, tek mu je 24 leta. Znači još uvek nije kasno da se prognoza velikog Lasla Papa ostvari.
Mikane, sad opet ti imaš reč.