TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Konačno, došla je na red i sezona 1965/66, godina najveće slave fudbalskog kluba „Partizan“ i najvećeg trijumfa u istoriji jugoslovenskog klupskog fudbala uopšte. Prvi put jedna ekipa iz naše zemlje uspeva da se probije na zvaničnoj internacionalnoj sceni do najviših visina — do samog finala Kupa evropskih šampiona. Ta čast zapala je u deo legendarnim Partizanovim „bebama“!
Istina, te godine je Partizan loše startovao u prvenstvu (zauzeo je tek jedanaesto mesto), pa bi otud okasneli istoričar mogao da izvuče pogrešne zaključke. Međutim, pravu dimenziju tog paradoksa izvanredno saopštava letopisac-savremenik, tadašnji tehnički rukovodilac „crno-belih“ Stanislav Popesku, koji, u spomenici izdatoj povodom 25-godišnjice FK Partizan, doslovce kaže:
„Ta izuzetna generacija, koja je ostavila za sobom tri uzastopna osvajanja šampionske titule, bila je već pomalo načeta međusobnim sukobima, oprhrvana bremenom slave, pa i nezdravim rivalstvom. Igrački daleko najsuperiorniji u zemlji, prezasićeni i nezainteresovani, ti momci su postigli i imali sve, sem internacionalne slave i dolarskih priznanja. U takvoj situaciji Kup šampiona im je došao kao poručen. To je bio pravi dekor i motiv afirmacije za kolom su još jedino žudeli. Prvenstvo je ostalo u drugom planu, kao uzgredan posao koji se morao otaljati, ali nije bilo važno kako. Oči svih ‘beba’ bile su uprte samo ka jednom cilju — ka počasnom postolju Kupa evropskih šampiona!“
Želja pritajena, neskromna. U skladu s njom i prvi koraci bojažljivi, stidljivi. Žreb im je odredio kao prvog protivnika ne naročito renomiranu, ali prilično tvrdu i neugodnu ekipu šampiona Francuske, FK „Nant“, koju je predvodio tada najopasniji napadač „trikolora“ — Gonde.
Prvi meč, u Beogradu (22. septembra 1965.), odigran po kišovitom, zimogrižljivom jesenjem vremenu, privukao je mali broj gledalaca i nije nagoveštavao ništa senzacionalno. U slaboj i neinventivnoj igri sve do pred kraj rezultat je bio neodlučan, a tek u finišu razigrani Kovačević i Hasanagić uspeli su da obezbede prednost od dva gola (2:0). Iako su mnogi strepeli pred revanš u Nantu (13. oktobra 1965.), Francuzi su jedva iščupali remi (2:2) i bili su sve vreme na ivici nokauta. Junak meča bio je ponovo Vladica Kovačević, pa mu je njegov budući klub Nant već tada ponudio ugovor. Bio je to istovremeno i prvi nagoveštaj da već sazrele i rutinirane „bebe“ mogu da učine nešto više na internacionalnoj sceni.
Sledeće, kudikamo teže iskušenje, predstavljao je šampion Nemačke — tim „Verdera“ iz Bremena. Ne naročito slavan ni renomiran, ovaj severnjački klub je bio tipičan predstavnik tadašnjeg nemačkog fudbala: robustan, tvrd, silovit i bezobziran. Ove svoje odlike demonstrirao je na veoma upečatljiv način već prilikom prvog okršaja, u Beogradu (9. novembra 1965). Ne prezajući ni od najgrubljih startova, u jednoj rastrganoj igri na nož, „ceparoši“ iz Bremena su sve do na 20-ak minuta pred kraj uspevali da održe za njih veoma povoljan rezultat bez golova. I kada je razočarano gledalište na Stadionu JNA već pomišljalo da će i ova šansa propasti, na scenu je stupio Fahrudin Jusufi. Taj neumorni momak, koji je često umeo da nametne ritam protivniku i preokrene moral svojoj ekipi, krenuo je iznenada u nezadrživ juriš duž desne aut-linije, koji je završio još silovitijim šutom u protivničku mrežu! A onda, kao da je na terenu postojao samo jedan tim — u poslednjih 15 minuta prave opsade protivničkog gola Hasanagić i Pirmajer su još dvaput zatresli mrežu sve bezobzirnijih Nemaca. Pobeda od 3:0 garantovala je miran put na revanš u Bremen. Niko tada nije ni slutio u šta će se taj izlet izroditi…