Komentar utakmice Sarajevo — Partizan (2:1): I ova utakmica je pokazala koliko „crno-belima“ nedostaje jedan visok, snažan vođ navale
Veliki televizijski auditorijum mogao je prošle subote da se uveri u sva odličja i mane sadašnjeg tima Partizana. O vrlinama nećemo govoriti, jer je sasvim prirodno da ih pojedinci i ekipa takvog ugleda moraju imati. Ali, o manama hoćemo.
Pre svega, Partizan je, po šansama, koje su kruna svih napora i umeća, morao ovu utakmicu da reši u svoju korist. Na žalost, to se ni ovoga puta nije dogodilo. Neshvatljivo je kako se mreža nije zatresla u situacijama kada su Vukotić, Zavišić i Todorović bili sami pred golmanom Ekmedžićem. Pravdati to samo pehom značilo bi pomalo gurati glavu u pesak. Prihvatamo da je bilo i nesreće, Ali, dozvolićete: to nije prva utakmica u kojoj je Partizan na takav način izgubio bodove, pa se više ne može govoriti o odsustvu sreće, već i nečeg mnogo realnijeg — veštine, umešnosti da se u završnoj akciji dejstvuje najcelishodnije. Nema navalnog igrača, pa ni izrazitog golgetera, koji ne promašuje. U redu. Ali moramo govoriti o procentu promašaja i korišćenja gol-šansi. U Partizanu je taj procenat promašaja već alarmantan.
Ova utakmica i još više ona zlosrećna (sa Slobodom) jasno su pokazale da je ovom timu Partizana neophodan visok, snažan, brz centarfor, igrač koji bi šutevima, skokom i igrom glave napore celog tima spretno pretvarao u golove. Ovaj navalni red pigmejskih razmera ima pojedince gigantskog duha, velikih ideja, ali šta sve to vredi kada je za te igrače put od namere do ostvarenja vrlo dug.
Da se razumemo: problem centarfora nije samo problem „crno-belih“ ili jugoslovenskog, već svetskog fudbala. To je najteže i najvažnije mesto u timu. Često takav igrač može da poseduje i skromnije znanje, ali mora da ima osećaj za gol i sjajne fizičke predispozicije. U tom pravcu stručni štab Partizana mora da traga.
Ni odbrana Partizana ne uliva poverenje. Povratak Paunovića mnogo znači, ali to nije dovoljno za potpunu bezbednost gola. Mladi bek Vranješ je fin tehničar, ima beg, lak dribling, spretnost, smisao za kombinaciju ali je mali rastom i nedopustivo spor. Još nešto: zato što se u baratanju loptom oseća sigurnim načinio je neoprostivu grešku kod drugog gola domaćina. Umesto da po kratkom postupku šutne loptu što dalje od svog gola nepotrebno je krenuo s njom u dribling, izgubio je i — Milić je bio savladan. To je bilo kobno!
Umešno je ovom prilikom istaći da je Radomir Antić igrao poziciono vrlo loše kao „brisač“. Po svom igračkom profilu, znanju i mogućnostima Antić bi u novoj ulozi mogao daleko da domaši. Ali, čini se da je ulogu pogrešno shvatio. Sav je podređen konstrukciji igre, napad ga odvlači napred i gotovo je neprimetan u odbrani, posebno onda kada je njegova intervencija neophodna. Pravi „čistač“, dobro postavljen, sprečio bi oba gola koje smo primili. Na žalost, Antić se u tim kritičnim trenucima nije nalazio tamo gde bi mogao da bude, pa je korekcija grešaka saigrača izostala. A on je tu da anulira sve greške, da zatvori sve „rupe“ koje protivnik načini u našoj odbrani. Nadamo se da on, kao iskusan igrač, to uviđa i da će na sledećim utakmicama igrati onako kako zahteva to delikatno i vrlo zahvalno mesto. Ako mu je Bekenbauer uzor onda se vidi da je u Sarajevu bio veliki raskorak između ova dva igrača.
Bodovi su izgubljeni, ali ne i ugled. Ovaj tim može više i to će u preostalim utakmicama ove sumorne jeseni potvrditi.