U poseti bivšim asovima Partizana
Oni u svojim klubovima brige prebrinu subotom uveče, jer se u većini evropskih zemalja prvenstveni mečevi igraju subotom uveče, a nedeljom popodne nema sile koja bi bivše asove jugoslovenskog fudbala mogla da odvoji od porodičnog kutka — to je dan kada su oni na izvestan način na jugoslovenskim prvoligaškim terenima. Radio Beograd i emisija „Vreme sporta i razonode“ dopire do Sent Etjena i Ciriha, pa je kolo naše lige značajno za mnogobrojne jugoslovenske fudbalere koliko i mečevi koje igraju u dresovima inostranih klubova.
Posetili smo dva biva Partizanova asa, Ivana Ćurkovića (Sent Etjen) i Iliju Katića (Cirih). Izrazili su silnu ljudsku želju da vas pozdrave na stranicama vašeg lista, da vam u ime života i fudbala u tuđem svetu kažu koliko je tamo i lepo i teško…
Ćurković — ljubimac Sent Etjena
Francuski fudbal se sporo vraća na staze stare slave. Godine u zapećku zbivanja u evropskom i svetskom fudbalu učinili su svoje, pa ipak, Francuzi su bili moćniji od nedaća — na njihove stadione — već je druga godina otkako se publika masovno vraća. Francuski klubovi ne žale novac da u svoje redove dovedu elitne majstore svetskog fudbala. I mnogi su došli, među njima Paulo Cezar Lima iz Brazila, ovih dana i Žairzinjo pakuje kofere jer je Marselj odrešio kesu. Sa velikim uspehom za Lil igra naš reprezentativac Karasi, zatim Petković. U klub prestonice Pariz Sen Žermen očekuju Surbijea iz Ajaksa…
„Nas Jugoslovene cene u Francuskoj. Meni je ovde u Sent Etjenu divno. Starija ćerkica mi u obdaništu uči francuski jezik, već ga je dobro savladala“, rekao je istinski as kad smo ga posetili na treningu.
Njega je u Sent Etjenu lako naći. Utisak je da svaki građanin ovog grada svakog trenutka zna gde se nalazi Ivan Ćurković. Sa železničke stanice okrenuli smo njegov kućni broj telefona.
„Izvolite dođite“, začuo se glas njegove supruge. „Ivan je na treningu, tamo je do 11,15 a kući dolazi tačno u 11,30.“
I to je zaista u sekund tačno, u 11,30 bili smo u njegovom porodičnom krugu.
„Kuća — stadion — kuća, to je moje kretanje“, kaže Ćurković. „Privržen sam porodici, ovde mi je najlepše. Jedanput nedeljno klub organizuje zajedničke večere za igrače i njihove supruge i tada se zabavimo za svih sedam dana.“
Razgledamo klupske prostorije, stadion, terene, srećemo navijače koji zadivljeno gledaju svog golmana… Sent Etjen je veliki klub?
„Baš veliki“, kaže popularni „Ćure“. „Odnosi među ljudima su profesionalni, ali prisni. Klub je bogat, ali novac se troši vrlo racionalno. Imamo, na primer, klupski avion kojim putujemo na svaku utakmicu. U proseku na našim tribinama je 18.000 gledalaca. Ja sam pre mesec dana potpisao novi četvorogodišnji ugovor. Kad pogledate, trideset prva mi je, ali ljudi iz kluba želeli su da se obostrano obavežemo na vernost ugovorom znatno dužim od četiri godine. Sent Etjen neobično ceni jugoslovenske fudbalere. Ovde su pre rata igrali Stevović, Ivica Bek, zatim Vladimir Durković, koji je bio najbolji inostrani fudbaler u istoriji Sent Etjena, potom Spasoje Samardžić…“
Prilazi nam mladi Mostarac, golman Dugalić, koji je rezerva Ivanu Ćurkoviću.
„Lako je ‘Ćuretu’“, kaže mladi Mostarac, „on ovde može da bude predsednik opštine!“
Direktor kluba Pjer Garoner biranim rečima govori o bivšem asu jugoslovenskog fudbala:
„Takav čovek i takav sportist retko se sreće. Verujem da ćemo uspeti da Ćurkovića zauvek zadržimo u našoj sredini. On će, siguran sam, biti i veliki trener.“
A na kraju, kao i pa početku našeg razgovora, Ćurkovićevo pitanje: šta je to sa Partizanom? Mi utakmice igramo subotom uveče a nedeljom imam novi „meč“ — izvanredno se čuje Radio Beograd i moji naslednici u crno-belom dresu nisu ni svesni koliko se tresem dok oni igraju prvenstvene utakmice. Mnogo su bodova izgubili, ali, očuvali su publiku. To mnogo znači.
O povratku u Jugoslaviju Ćurković za sada ne razmišlja, ali…
„Sve je ovde lepo, ali ima i teških časova. Zaželim da samo jedan sat provedem u Partizanu, pa da se opet vratim. Ipak, ispuniću prvo ovde sve obaveze, a onda verujem da ću se vratiti, jer Jugoslavije i Jugoslovena na svetu nema…
Katić strah i trepet za golmane
Stanuje u najlepšem delu Ciriha, valjda su ono vile švajcarskih bankara oko njegovog stana. Svi mu prozori gledaju na stadion Ciriha, na nov stadion Ilije Katića. A tri srećna goluba — on, supruga Slavica i mala ćerkica — iz subote u subotu žive za tatin dobar šut, za gol, jer tamo se od toga živi.
„Došao sam u Cirih kao igrač bez naglašenog imena. Primili su me, eto, iz Partizana sam“, priča živahni Katić. „Došao sam na prvi trening i doživeo prvu neprijatnost. Ne što se tiče igre. Nisu igrači Ciriha bolji fudbaleri od mene. Nego, završio se taj trening, trener je zakazao sledeći, okupao sam se i krenuo put kapije. Odjednom, osetih ruku ekonoma na ramenu. ‘Vratite se za trenutak’ — rekao je, mada mu nisam razumeo ni jednu nemačku reč. Vratio sam se i duboko postideo. Svi igrači su sedeli i čistili, svoje cipele, slagali opremu… Više mi se nešto slično nikad nije dogodilo.“
P. VESNIK: Dajete golove, osam utakmica — sedam golova?
KATIĆ: Tresem mreže i to isključivo glavom! — smeje se Ilija. Prošle subote u novinama je osvanuo veliki naslov: „Ilija Katić postigao gol — nogom!“ I stvarno, sve ostale postigao sam glavom.
P. VESNIK: Novine pišu da jednom nedeljno u velikim robnim kućama delite autograme i da vam se to posebno plaća?
KATIĆ: Sad je lako, zarađujem i na taj način. Ali, teško je bilo u početku.
P. VESNIK: Ovde je pored fudbala obavezan i neki posao?
KATIĆ: Da. Ja sam, u nešto skraćenom radnom vremenu, angažovan u jednom restoranu. Supruga takođe. Čuo sam da u celoj Švajcarskoj ima samo 74 nezaposlena čoveka! Ukoliko to nije vic…
P. VESNIK: I dalje ste prirodni, ne ponašate se kao zvezda, a toliko ste popularni u Švajcarskoj?
KATIĆ: Shvatio sam ovde da je važnije da bude popularno ono što čovek radi, a ne čovek kao starleta. Ovde se od gola živi samo na jednoj utakmici — na sledećoj traži se novi. U Jugoslaviji su me zvali „električni zec“, sad to stvarno jesam. Trčim baš svih devedeset minuta. To je ovde prvi i jedini uslov da se uspe.
P. VESNIK: Da li ste u vezi s Partizanom?
KATIĆ: Na žalost, od mog kluba nisam dobio ni jednu razglednicu. Znam, svi imaju posla, ali boli to. Nedeljom slušam radio-prenos i tugujem zbog poraza „crno-belih“. Ipak, to je privremeno — Partizan mora postati veliki, onakav kakav je bio.
P. VESNIK: Da li, ste naučili jezik?
KATIĆ: Vrlo teško mi ide nemački, ali ide nekako. U stvari, moram da naučim bar osnovne stvari.
P. VESNIK: Koliko ćete još ostati u Cirihu?
KATIĆ: Verujem da još dve-tri godine mogu uspešno da igram, a onda — povratak. Ovo je za mene tuđina, teška tuđina. Borim se da nešto zaradim, jer, rekoh nisam ovde došao kao „zvezda“ i tek sam sad počeo pristojno da živim. Neki naši igrači pričaju da su ovde zaradili veliki novac, hvale se. Ja, stvarno, nemam razloga da im verujem, jer se suočim sa pravim licem profesionalnog fudbala.