Komentar utakmice Partizan — Vardar 3:0 (2:0)
„Ovakva divna odigravanja nisam video još od onih dana kada sam igrao u Partizanu“, oduševljeno je uzviknuo u loži Miloš Milutinović, nezaboravni as „crno-belih“. I zbilja, na utakmici sa Vardarom fudbaleri Partizana su igrali tako zrelo, toliko vešto da je to bilo pravo majstorstvo.
Teško je vratiti kazaljke časovnika unazad i setiti se kada je poslednjih godina Partizan igrao tako harmonično, sigurno, nadahnuto i — efikasno. Istina, poneli smo opet uverenje da su strelci „crno-belih“ iskoristili tek svaku treću ili četvrtu šansu. Možda ovaj podatak može da posluži kao najbolja ilustracija neefikasnosti Paunovićevog tima.
Polufinalista jugoslovenskog kupa, skopski Vardar, je ekipa u kojoj nastupaju školovani fudbaleri. Videlo se da je svojevremeno taj tim vodio Džina Simonovski, pa smo i u igri kada su bili potpuno u senci domaćina, mogli na momente da vidimo nešto od one Špicove škole, naročito u proigravanju. Ali, u fudbalu je tako: jedan tim igra onako kako mu to i protivnik dozvoli, a ne samo koliko je spreman. Te subotnje večeri Partizan bi pregazio i ekipu većeg potencijala nego što je Vardar. Ali, to ne umanjuje vrednost skopskog prvoligaša.
Tim se konsoliduje
Partizan polako dolazi sebi. Posle niza grešaka koje su načinjene u pripremnom periodu i tokom prvih kola jesenjeg prvenstva sada se ekipa sređuje. Nema više lutanja u pogledu koncepcije igre i sastava tima. Više se i ne spominje pitanje „mladi“ — „stari“, već igraju oni koji su najspremniji i najbolji.
Nekoliko dobrih igara, čak i onda kada je Partizan gubio bodove, bili su vesnik boljih dana koji moraju doći. I došli su. To je prava nagrada za verne navijače.
Međutim, bilo bi opasno verovati da su svi problemi rešeni. Gol-igrač i dalje nedostaje ovoj ekipi. Povratak Antića na beka možemo pozdraviti. Ne znamo da li je to bila prinuda ili definitivno rešenje da se ovaj vrsni igrač vrati na pravo mesto. U svakom slučaju s njim na toj strani dobilo se dvostruko: u bezbednosti odbrane i povećanoj inicijativi u napadu. U svakom slučaju odbrana je na ovoj utakmici delovala nešto sigurnije, mada to još nije ono što bi trebalo da bude.
Igra bez skakača
Interesantan je igrački sastav navalnog reda „crno-belih“. Većina igrača je mala rastom. Prave sportske figure imaju Živaljević, Boško Đorđević i Grubješić. Na žalost, ni jedan od njih ne igra dobro glavom, mada Grubješić i Živaljević imaju dobar odraz. I tako je Partizan prinuđen da sve probleme u napadu rešava kroz kombinacije, nadigravanje, finesu i duhovit potez. Nema probojnosti (nedostaju visina i snaga) ni skočnosti. Svaki centaršut — to se naročito zapažalo u igri sa visokim Tuzlacima — je gotovo bespredmetan. Može ponekad da se dogodi da Vukotić lukavo ode na prvu stativu i da neku tako „kratku“ loptu sprovede glavom u gol. Sve drugo je čist plen protivničke odbrane.
Ta igra u kojoj se glavom ne postižu golovi veliki je hendikep za jednu ekipu. To efikasnost tima srozava na polovinu, jer je statistika u svetu potvrdila da se 40 do 50 odsto golova postiže baš glavom. Zato je prvi zadatak stručnog štaba da Grubješića forsira kao vođu navale i da traga za pravim centarforom. Bez takvog igrača oscilacije će biti česte i — tužne.