Odigran je još jedan derbi. Opet je čar susreta „večitih rivala“ privukao sedamdeset hiljada gledalaca. Čini se da je Partizan i ovom prilikom imao više navijača. To se najbolje moglo videti kada su „crno-beli“ smanjivali rezultat na 2:1. Sve je grmelo od poklika radosti. Uostalom, i broj zastava upućivao te na konstataciju da je prošlo vreme kada je Zvezda imala najbrojniju armiju navijača. Danas u tome Partizan ima primat u celoj zemlji.
Pomalo je i čudan taj fenomen. Partizan već godinama ne beleži uspehe. Daleko je od svake ozbiljnije konkurencije da osvoji neki domaći trofej ali mu navijači ne okreću leđa. Naprotiv: sve se više zbijaju oko svog kluba. To je najbolja potvrda da se radi o najplemenitijoj vrsti navijača, o onima „čiste krvi“ i razborite pameti. Svi znamo: u dobru je lako biti dobar, na muci se poznaju junaci. I zato su Partizanovi navijači — junaci.
Međutim, ponekad ti navijači prelaze granice sportskog bodrenja. Oni mlađani znaju da se zaborave. U radosti trijumfa ili tuzi poraza, svejedno često pokazuju svoje nepravo lice. Tada vređaju protivnika i njegove navijače. Zaboravljaju da nije u pitanju neprijatelj, već sportski rival, klub njegovi sportisti i navijači koje moramo poštovati ako ih već ne volimo. Mrzeti nekog, posebno protivnika na sportskom polju, nedostojno je za svakog pravog navijača. Vikati protivniku: „Cigani, Cigani…“ (a to je odjekivalo na derbiju, baš sa „juga“ sa onog dela stadiona za koji se znalo da pripada Partizanu, jer su se vijorile crno bele zastave), vređa Rome i više ponižava one koji se tim povicima služe njego one kojima su namenjeni.
Daleko smo od toga da mislimo da su drugi navijači bolji. Ali, nas brinu naši navijači. Mi se ovim napisom ne bi pojavili zbog toga što su navijači Crvene zvezde skandirali Partizanovim fudbalerima: „grobari, grobari…“ To je njihova briga. Ono što mi želimo od svojih pristalica to je dostojanstveno držanje, bodrenje voljenog tima, a ne vređanje protivničkog. On nas zanima kao sportski rival, pa prema tome ako mu već nećemo aplaudirati nemojmo ga ni vređati. Takvo držanje mora da bude strano socijalističkom društvu. Naša etika ne počiva na mržnji, već na ljubavi i poštovanju.
Na stadionu ili u sportskoj hali ponosni smo kada naši navijači pevaju, bodre svoje ljubimce, gore sa njima u vatri borbe, raduju se i pate. To je divno, oplemenjujuće. Ali, kada čujemo pogrde, psovke, vređanje i sve ono što čini antinavijanje tada nam zbog njih sram udara u obraze. Zažalimo što smo došli, jer to srozava ugled Partizana, ruži jednu veliku i čistu tradiciju. Naši navijači nisu „naši“ kada se ne ponašaju dostojanstveno, sportski, zažareno, bučno, svojski ali uvek razborito, uvek sa ljubavlju, nikad sa mržnjom. Samo je takvo navijanje dostojno imena Partizana.
Mi hoćemo bodrenje, ali ne antinavijanje.