IZ PERA NAŠIH ASOVA
Postoje utakmice za koje se sportisti toliko pripremaju i tako intenzivno žele da ih dobiju da se one ni pod kakvim okolnostima ne mogu izgubiti. Čak kada bi to i sudije htele. E, jedna od tih utakmica bila je ovaj naš meč sa Zvezdom. Pekao nas je poraz od njih u Kupu Jugoslavije. Pola koša iz tog susreta i ona druga polovina iz Skoplja stvorili su u nama tu celu, veliku želju da pobedimo našeg najvećeg rivala.
U znak žalosti za izgubljenim bodovima u Skoplju zarekao sam se da se neću brijati sve dok ne pobedimo Zvezdu. I dok ovo pišem još sam neobrijan. Sutra, u ponedeljak, rano letimo za Švajcarsku i u tom svetu je nepristojno biti neobrijan. Zvezda mi je pomogla da izgledam uljudno.
Još sam pod prijatnim slapovima emocija koje sam poneo iz naše igre koja rađa veliko samopouzdanje. Ne sećam se kada smo Zvezdu tako premoćno nadigrali. Omer koševa nije pravi odraz stanja snaga na terenu. Mi smo svi dole na parketu osećali kako oko njih stežemo obruč, lomimo njihovu igru i istovremeno za njih postajemo neuhvatljivi.
Moram da pohvalim našeg trenera „Rebu“ — Ćorkovića. Prvo, što me je posle četvrte lične greške smirio i uputio kako do kraja da igram a da ne načinim petu; drugo, što je inteligentnom taktikom iznenadio „zvezdaše“. Niko od njih nije očekivao da ću ja da vodim loptu iz naše odbrane. I kao što je Muhamed Ali iznenadio Formana time što nije plesao po ringu, već se ukotvio uz konopce tako smo isto i mi neočekivanom taktikom nokautirali Zvezdu.
Za ovakva uspeh bilo je neophodno da naši centri igraju dobro, jer utakmicu ne možemo dobiti sami Kića i ja. I zato želim da istaknem izvanrednu igru Zečevića, Farčića, Popovića i Đukića. Oni su se sjajno nosili u duelima sa Živkovićem i tako otvorili put našoj pobedi.
Bilo bi nepravedno zaboraviti doprinose koje su dali Todorić i naš kapiten Goran Latifić, koji je ušavši u igru uneo jedan vihorski ritam, pometnju, neočekivana rešenja i, iznad svega, imao je sigurnu ruku. Bio je u tom uzbudljivom meču pravi kapiten, koji je ličnim primerom pokazao kako treba igrati i boriti se.
I na kraju želim nekoliko redova da posvetim našim navijačima, toj najdivnijoj publici na svetu. Kakva su oni moralna snaga i podrška za nas na terenu to niko ne zna bolje od nas samih. Jedino što im zameram to je reagovanje na odluke sudija kroz ono bacanje raznih predmeta na borilište. Eto, moglo se dogoditi da neko od naših ili Zvezdinih igrača, da ne kažem i jedan od sudija, bude pogođen — i meč bi bio prekinut. To bi bila tragedija! A bili smo na ivici toga. To se ne sme činiti. Navijati, u redu. Vređati protivnika i sudije — ne. A bacati tvrde predmete u igralište — to je nedopustivo. Na taj način ti pravoverni „Partizanovci“ gube mnogo od svoga ugleda, a rušeći naše dostojanstvo. Takvi navijači moraju da se uzdrže. Naročito u trenucima nepravde!