KROZ NAŠU LUPU
Posle utakmice Crvena zvezda — Partizan (3:1) sportska redakcija televizije Beograd prikazivala je magnetoskopski snimak najinteresantnijeg dela derbija u trajanju od jednog časa. U studiju su pored reportera Marka Markovića bili i kapiteni ekipa — Blagoje Paunović i Dragan Džajić. Povremeno su komentarisali momente tog susreta. Jednog trenutka Paunović je vrlo proživljeno rekao: „Da kada smo izašli na teren nama su se noge odsekle“.
Kada to kaže višestruki internacionalac onda je to nešto nad čim se mora zamisliti stručni štab Partizana. Jer, ako se nekome noge „odseku“ to znači da taj ne veruje u sebe i svoje moći, da se plaši protivnika, odnosno boji udara sudbine. Trema, strah od protivnika i onoga što na sportskom borilištu kože da se dogodi, sigurno je da nije nešto pozitivno. Naprotiv, to sputava igrače unosi nemir i tada se uvek pruža manje nego što se objektivno može.
Sasvim je izvesno da ova generacija fudbalera Partizana ima kompleks Crvene zvezde. Od njega se ne može očistiti tek tako što će im se reći: ne bojte se, igrajte kako znate, nisu oni nepobedivi. Zato je potreban duži rad psihologa, pa serija dobrih igara i rezultata, uspeha koji vraća samopouzdanja i donosi spokoj.
Jedan od brojnih zadataka svih ljudi koji rade sa igračima je i taj kako ove mladiće rasteretiti tog kompleksa. Jer, sad je već sasvim jasno, Partizan ne gubi utakmice zato što je Zvezda bolja, bar ne ova današnja, podmlađena i sa trojicom asova već zato što Paunović i ostali ne veruju da su ravni ili čak i bolji od svog tradicionalnog rivala.
Niko ne traži da kamila prođe kroz iglene uši. Ali, pobediti Zvezdu danas ne spada u podvig naročite vrste, jer i ona još traži sebe, izvršila je smenu generacija i tek treba da se formira. Doduše, ni Partizan još nije konsolidovao svoje redove ali je ipak u nešto povoljnijoj situaciji. Toga dana nesreća je bila što je Bora Đorđević bio povređen, a Vukotić kažnjen, pa je to još uvećalo onaj strah koji se zbog neuspeha uvukao među mladiće u crto belim dresovima.
Samopouzdanje je suvereno u čoveku kod sportista je to posebno značajno. Ali ako je neko već godinama odgurnut u poslednje redove statista u prvenstvu i kupu onda se da razumeti taj strah od odgovornosti i respekta prema protivniku, odnosno pomanjkanje samopouzdanja. Zato je potrebno učiniti sve da fudbaleri „crno-belih“ shvate da mogu biti u pozadini ali nikad neće imati sporednu ulogu u jugoslovenskom fudbalu.
Poslednji poraz nema tragične posledice. On je samo jedna karika više u nizu neprijatnosti koju naši strpljivi navijači doživljavaju ove jeseni. Jedna odlučna ruka mogla bi da zauzda sudbinu Paunovićeve čete. Potrebu saradnje sa psihologom sada valjda uviđaju i naši stručnjaci.
Svako svoje stradanje ceni težim nego tuđe. Mi mislimo da je Partizanov pad na tabeli nešto najgore što je moglo da snađe jedan klub takvog ugleda. Ali pobede i poraza su u fudbalu večne stvari. Međutim, treba odvojiti udarac od samoudarca. Tu je glavni problem Partizana. Taj samoudarac je ono što pada na dušu stručnjaka i igrača. On je često opasniji i od najspremnijeg protivnika i da bismo ostali pošteđeni od toga potreban je zajednički napor, veliki rad, moral i vera u ono što mora doći. A razdanjenje će doći!