Predstavljamo vam vaše ljubimce: U najboljim igračkim godinama Ratko Rudić ima tri želje: Da Partizan bude prvak Evrope, da diplomira i da u Montrealu osvoji zlatnu medalju
Ne tako davno otišao je iz našeg vaterpola jedan od najboljih igrača koga je svet ikada imao; otišao je Zoran Janković koji je svojim driblinzima u vodi oduševljavao ljubitelje ovoga sporta na svim meridijanima. Povukao se vaterpolista koga su španski novinari, oduševljeni njegovom igrom, nazvali „El Kordobesom“, upoređujući ga sa svojim slavnim toreadorom.
Gol koji neće požuteti
Igrali su se poslednji trenuci derbi meča, Partizan — Mladost. Lopta je došla do igrača sa brojem 4 na kapici. Svi su očekivali udarac ka golu. Usledio je dribling. Pred njim je samo golman. Još jedan zamah ruke i mreža je ostala prazna. Kako bi rekli fudbaleri — sa loptom se ušetao u mrežu. Postignut je gol koga Banjica do tada nije videla. Izvedena je akcija koje nema u knjigama. Gol koji se pamti. To je bio nezaboravni potez mladog Ratka Rudića. „Rođen“ je naslednik Zorana Jankovića — „El Kordobesa“.
Došao je u Partizan pre četiri godine iz splitskog Jadrana, gde je još 1961. godine počeo kao plivač. Posle tri godine plivanja prelazi u vaterpolo ekipu, da bi, evo već deset sezona, ostao veran ovom sportu. Poslednje četiri godine, provedene u „crno-beloj“ četi, već predstavljaju period njegovih najvećih uspeha. Sa Partizanom, već treću godinu za redom, osvaja titulu državnog prvaka bez izgubljene utakmice. Reprezentacija Jugoslavije, čiji je stalni član, nosilac je bronzane medalje sa svetskog prvenstva u Beogradu i evropskog prvenstva u Beču. Najveće priznanje je doživeo ove godine, kada je po ocenama izveštača lista „Sportskih Novosti“ proglašen za najboljeg vaterpolistu Jugoslavije.
„Postojala je dugo dilema Partizan ili Mladost“, priča Rudić. „Živeo sam u Zagrebu, gde sam završio i gimnaziju. Mladost je imala dobar tim. Međutim, odlučilo je prijateljstvo. Već tada su u Partizanu igrali moji najbolji prijatelji, Uroš i Dule (Marović i Antunović). Osećao sam da će ova ekipa biti godinama bez konkurencije u zemlji, da ću moći nesmetano da se razvijam. Kao što vidite nisam pogrešio.“
Rodio se 7. juna 1948. godine, u Beogradu. Otac mu je bio vojno lice, tako da se često selio. Dugo je živeo u Splitu. Otuda i onaj simpatični dalmatinski naglasak u njegovom govoru. Za četiri godine provedene u Partizanu odigrao je preko trista utakmica, za reprezentaciju je nastupao 118 puta. Golova? — Bilo ih je mnogo, kaže „kapulica“, mnogo više nego utakmica. A nadimak „kapulica“ dao mu je, Uroš Marović, davno na zimskim pripremama i do dan danas se zadržao.
Tri želje
U sportu je postigao dosta. Međutim, ostale su neispunjene želje, koje će u najskorijoj budućnosti, veruje, postati stvarnost. Njegov Partizan suvereno vlada domaćom scenom. Ekipa koja je četiri puta ponela titulu prvaka Evrope, poslednji put baš 1970. godine kada je Rudić i došao u Partizan (sedeo je na klupi ali nije imao pravo nastupa), startovala je u ovogodišnjem Kupu evropskih prvaka sa neskrivenim ambicijama — ponovo se domoći velikog trofeja.
„Jedini trofej u klupskim takmičenjima koji mi nedostaje je titula prvaka Evrope. Verujem da je ova ekipa sposobna da, posle četiri godine pauze, vrati pehar pobednika u svoje vitrine. Sastav nam je homogen, veoma smo jaki. Ukoliko po fizičkoj spremi budemo približni vaterpolistima iz Mađarske i SSSR-a, pehar ponovo dolazi u Beograd.“
Druga želja je vezana za reprezentaciju. Najveća sportska manifestacija, Olimpijske igre, koje se održavaju u Montrealu 1976. godine, nije daleko. Hoće li „plavi“ ponoviti Meksiko ne zavisi samo od vaterpolista.
„Ova generacija može da se okiti olimpijskim zlatom“, smatra Rudić. „Međutim, nije sve do nas — igrača. Ne razumem zbog čega se oteže sa rešavanjem statusa vrhunskih sportista. Pripreme za Olimpijadu bi morale da se odvijaju u jednoj zdravoj atmosferi. Nama mogu pred Montreal da poklanjaju „kule i gradove“. Tada to ništa ne znači, pošto u tim trenucima, okupirani takmičenjem. Mi i ne razmišljamo o materijalnim sredstvima. Ukoliko želimo da se ravnopravno nosimo sa svetskim silama, a mi to možemo, moraju nam se omogućiti uslovi za pripreme, slični uslovima naših glavnih konkurenata.“
Tako govori Rudić o svojim sportskim željama. Tako govori vaterpolista kome je uzor Zoran Janković — „najbolji koji se ikada rodio kod nas“, po njegovom mišljenju. Priča da je postojao jedan na svetu bolji od njega. Bio je to Mađar Đarmati — „Kako je samo taj igrao, to je bilo pesma“.
Kada razmišlja o svojoj budućnosti ne govori samo o vaterpolu. Nekada je želeo da završi arhitekturu. Studirao je i godinu dana. Predavanja i vežbe po ceo dan nisu mogli zajedno sa vaterpolom. Odrekao se jedne ljubavi u korist druge. To ne znači da je studije zapustio. Sad je student Više škole spoljne trgovine koju će sigurno i završiti, jer, kako reče, od vaterpola se ne može doveka živeti.
Vaterpolu duguje mnogo. Omogućio mu je da vidi skoro čitav svet, da stekne mnogo prijatelja na svim meridijanima. Zato će jednoga dana kada prestane da igra, naslednik „El Kordobesa“, svoje ogromno znanje prenositi na mlađe generacije.