Oktobarska nagrada dodeljena Bati Orliću, treneru vaterpolista Partizana
Čovek koji je četvrt veka svoju mladost posvetio sportu vredan je pažnje, naročito kada uz takav jubilej kao vrhunac slavlja, dođe i zvanično priznanje od društva — Oktobarska nagrada. Ličnost na koju se odnose ove reči, je trener vaterpolista Partizana, danas prvi stručnjak jugoslovenskog vaterpola, Vlaho-Bata Orlić.
Orlić je te „davne“ 1950. godine skočio u bazen i nikako da ga se „otarasi“.
„Bio sam član prvoligaške ekipe Juga iz Dubrovnika. Proveo sam u njoj osam igračkih sezona, da bih se krajem 1958. preselio u Beograd i pristupio Partizanu“, kaže Orlić.
Partizan je tada imao ekipu u 2. ligi, ali je po dolasku Orlića već naredne, 1959. godine uspeo da stekne status prvoligaša. Posle tri sezone Vlaho Orlić postaje trener.
„Moje je mišljenje da je neophodno da se trener bilo kojeg sporta nekada i sam bavio aktivnim igranjem. Izuzeci su ljudi koji se možda nisu aktivno bavili, ali su bili prisutni od malih nogu uz sportska borilišta. Trener mora da poseduje neku unutrašnju snagu, ljubav prema sportu, a posebno prema onom za kojeg se specijalizovao, jer naučiti nije dovoljno.
„Za sam se za trenerski poziv odlučio iz razloga što sam veoma rano spoznao da to volim i da taj rad leži. Verujem da bih i bilo koji drugi posao za kojih bih se odlučio isto tako predano obavljao ali ipak ne sa toliko volje i žara.
„Položio sam sve ispite i dobio zvanje trenera 1. razreda. Znanje koje sam stekao na studijama medicine, apsolvent sam, naročito u oblasti fiziologije pomogla su mi da pratim savremena dostignuća u sportu u da ne osetim nedostatak dvogodišnje škole koja je bila organizovana u Zagrebu za vaterpolo trenere a koja je nudila samo jedno opšte znanje.
„To da sam ja danas prvi stručnjak u nas, diskutabilna je stvar. Ja godinama radim i susrećem se sa našim stručnjacima i stranim kolegama kroz razmenu mišljenja prihvaćam njihove ideologije i oni moje.
„Ipak, ako bi trebalo da odredim čoveka koji je na mene uticao više od ostalih odlučio bih se za Zopomnia, naturalizovanog Španca tvorca italijanskog i španskog vaterpola.“
Nekako baš u vreme kada je postao trener vaterpolistima Partizana Orlić je ušao u komisiju koja se brinula o radu vaterpolo reprezentacije i u šestogodišnjem periodu bi je njen predsednik.
Od 1967-1970. godine nije aktivno učestvovao u njenom radu, da bi poslednje četiri godine, kao savezni kapiten, vodio naš državni tim i tu dužnost će obavljati još naredne dve godine koliko mi traje mandat.
Sa Partizanom je Orlić devet puta osvajao šampionsku titulu, pet puta naziv zimskog prvaka Jugoslavije, dva puta Kup Jugoslavije i četiri puta bio zvanični prvak Evrope, a sa reprezentacijom, koja se već pola veka nalazi u samom vrhu svetskog vaterpola, osvojio je dva treća mesta na evropskim prvenstvima i treće mesto prošle godine u svetu.
Upitan da li je ikad pomislio da napusti Partizan, Beograd i Jugoslaviju i da karijeru nastavi negde u inostranstvu kategorično je odgovorio:
„Nikada mi do sada takva pomisao nije padala na pamet. Partizan je moja velika ljubav. Za njega sam se opredelio još pre skoro trideset godina kao navijač. Ponuda je bilo i biće, ali moralo bi nešto posebno da se dogodi da bih napustio ‘crno-bele’.“
Kao poslednje nametalo nam se pitanje šta je za njega značilo dodeljivanje Oktobarske nagrade.
„To je izuzetno priznanje meni, klubu, upravi, igračima, trenerima. To nije samo moja nagrada. Ja nisam nikad sam radio u klubu. Svesrdno su mi pomagali Boris Čukvas, Peđa Stanojević, Mihajlo Stevanović a danas i dr Brković. Koliko je ta nagrada moja, toliko je i njihova.“