TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Kao što smo videli u prošlom broju, Partizanove „bebe“ su u sezoni 1964-65, osvojile i svoju četvrtu titulu nacionalnog prvaka i otisnule se po četvrti put u najveće klupsko takmičenje našeg kontinenta — Kupa šampiona Evrope.
Pošto su na startu uspešno preskočili prve dve prepreke (francuski prvak Nant i nemački šampion Verder) našli su se u četvrtfinalu gde im je žreb odredio za protivnika nimalo ugodnu ekipu prvaka ČSSR — prašku Spartu. S obzirom na velike tradicije češkog fudbala i naš negativan bilans s praškim vodećim timovima u prošlosti, logična je bila skepsa s kojom je Partizan ispraćen na prvi meč u Prag. Opravdane strepnje povećane su ozbiljnim hendikepima koji su pogodili „crno-belu“ ekipu neposredno uoči odlaska: Šoškić i Kovačević su bili povređeni, Bečejac kažnjen, a Galić u JNA! S tako desetkovanom ekipom svi su se pribojavali visokog poraza koji ne bi davao izgledne šanse u beogradskom revanšu za dalji proboj u polufinale.
Bojazni su bile opravdane. Iako smo na stadionu na Lepenjskom planu (2. marta) već u 15. minutu golom Hasanagića poveli sa 1:0 i potpuno primirili 25.000 dotle vrlo bučnih domaćih navijača, greškom inače sjajnog Ćurkovića samo šest minuta docnije primili smo izjednačujući gol (1:1). Remi smo uspeli da održimo do odmora, ali u nastavku najbolji igrač meča razigrani Kvašnjak, postigao je još dva gola (dakle hettrik), a konačni rezultat je postavko Mašek — 4:1!
Iako je malo ko verovao da se razlika od tri gola može dostići u revanšu, ipak se 9. marta na stadionu JNA okupilo 50.000 gledalaca. Vrata potajne nade koja je tinjala u srcima „crno-belih“ navijača, odškrinuo je već u 4. minutu Vladica Kovačević, kada je iznenada zatresao mrežu iza leđa Spartinog golmana. Bio je to pravi šok za prilično samouverene praške igrače i neviđena kanfor-injekcija za jedanaestoricu u „crno-belim“ dresovima. Kao na krilima stuštili su se posle vodećeg pogotka put protivničkog gola, koji je bio pod stalnom opsadom i kanonadom. Epilog ovih nezadrživih juriša bilo je izjednačenje rezultata iz Praga već do odmora: u 23. i 29. minutu Vasović i Kovačević su još dva puta torpedovali mrežu gostiju pa se na poluvreme otišlo s rezultatom 3:0 (odnosno 4:4 ako se računa i skor prvog susreta u Pragu)!
Posle ovog velikog obrta u ciglo 45 minuta, zar je čudno što je gledalište dočekalo početak drugog poluvremena na nogama. Uz uragansko navijanje, „bebe“ su krenule od prvog zvižduka u nastavku neviđeno silinom. Na terenu je postojao samo jedan tim — „crno-beli“. Potpuno izgubljeni, Česi su bili osuđeni na ulogu nemih posmatrača — statista. A kada je Hasanagić uputio dva neodbranjiva bolida u njihovu mrežu (5:0!), svima je na stadionu bilo jasno da se promeniti više ništa ne može i da je Partizan polufinalist Kupa evropskih šampiona.
Kraj meča gledalište je dočekalo u delirijumu oduševljenja. Hiljade navijača pevalo je punim grlom himnu, a oni najvatreniji utrčali su u teren i izneli svoje ljubimce na rukama! Bila je to, zaista, jedna izuzetno velika igra Partizanovih „beba“, a nagrada za trijumf zvala se — Mančester junajted! Najslavniji tim „kolevke fudbala“, predvođen svojim još slavnijim asovima Čarltonom, Bestom, Stajlsom i Denisom Louom trebalo je da doputuje u Beograd, kao sledeći protivnik „crno-belih“, u polufinalu Kupa šampiona. No, o tome u narednom broju.