TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
Umesto da u ovom nastavku okrenemo najslavniju, došli smo do najtužnije stranice u istoriji FK „Partizan“! Do trenutka kada je jedna izuzetno darovita generacija, koja nije dostigla svoj igrački i takmičarski zenit, uspela da se vine do najvišeg fudbalskog neba — do titule klupskog vice-šampiona Evrope. I tada kada ovim fudbalskim virtuozima prosečna starost nije dosezala ni 26 godina, kada se logično očekivao trijumf njihove zrelosti, čak kruna najbolje ekipe starog kontinenta, kao kula od karata srušilo se u jednom danu ova silna fudbalska tvrđava kakvu „Partizan“, a ni čitav jugoslovenski fudbal, ni pre ni posle toga, više nikada nije sazidao!
Trijumf jedne velike takmičarske generacije na zelenom polju pratio je istovremeno fijasko jedne loše vođene klupske politike. Njeni nagoveštaji osetili su se mnogo pre velikog finala Kupa šampiona 1966. U Briselu. Neposredno uoči ovog istorijskog okršaja Partizana i Reala, koji je trebalo da odluči o tituli najbolje evropske klupske fudbalske ekipe, promašaji „crno-belog“ vođstva bili su grubi i uočljivi. Dovoljno je citirati samo mišljenja dvojice eminentnih evropskih stručnjaka (Julijusa Ukrajinčika i Eleka Švarca), koje su izrazili uoči sudbonosnog meča u Briselu, pa da sve bude jasno.
Prvi je zaprepašćeno konstatovao: „Nikada mi se nije dogodilo da u finalu Kupa šampiona susretnem ekipu u čijem rukovodstvu na postoji bar jedan solidan poznavalac nekog svetskog jezika, pa čak i poliglot. Pobogu, pa ovde su na okupu svi sportski mešetari, a to je izuzetna prilika da klub-finalista proširi međunarodne veze i zaključi mnoge povoljne aranžmane. Partizan tu priliku nije iskoristio!“
Drugi je izrekao još težu optužbu: „Ovo mi je prvi put da na ovakvom skupu vidim obrnut red stvari. Umeste da poslove ugovara klub (Partizan), to rade njegovi igrači. Menadžeri ne opsedaju rukovodstvo primamljivim ponudama jednokratnih igara i turneja, već direktno igrače o perfektuiranim ugovorima o transferu. Mislim da će se to teško reperkutovati na budućnost kluba!“
Reči dvojice prekaljenih „lisaca“ bile su više nego proročanske. Umesto da kroz fudbalska rešenja traži i poslovni rezultat, tadašnje rukovodstvo kluba postupilo je obrnuto: umesto da prodaje igre, počelo je da prodaje — igrače! Taj sitnošićardžijski, kratkovidi biznis mogao je i morao ja da urodi teškim antifudbalskim plodovima. Jednu deceniju negovana i stvarana evropska šampionska ekipa rasturena je prekonoć. Za njom je ostao savršen vakuum i hronična kriza kadra, koja je dovela do opšte depresije kluba u narednoj deceniji.
Nogu su povukli prvo Šoškić i Jusufi koji su, odmah posla završetka fudbalske sezone, pristupili vodećim timovima nemačke Bundes lige — Kelnu i Ajntrahtu. Ubrzo za njima, jedan po jedan, napuštali su dres legendarnih „beba“: Vladica Kovačević (otišao u Francusku), Miladinović (SR Nemačka), Galić (Belgija), Rašović, Pirmajer, Bečejac i Vasović koji je obukao majicu docnijeg trostrukog šampiona Evrope — Ajaksa iz Amsterdama — čiju je kapitensku traku nosio sve do rastanka sa zelenim poljem: do finalnog meča Kupa šampiona Ajaks — Panatenaikos 2:0, na Vembliju, u kome je predvodio Krojfa, Kejzera, Krola i drugove!
Poput Vasovića, velikani ove generacija bili su stubovi inostranih timova u kojima su igrali. I dok su oni pronosili slavu najpoznatijim profesionalnim ekipama Evrope, dotle je njihov matični „Partizan“, prepušten sebi, sve više gubio teško stečen renome!