KROZ NAŠU LUPU
Trener je kao i dete: nauči da hoda tek posle mnogo padova. Laza Lečić trener skopskog Rabotničkog je u svojoj karijeri košarkaškog učitelja imao mnogo gorkih trenutaka dok se nije naoružao takvim znanjem i iskustvom koje danas ima. Nema sumnje da je Lečić odličan stručnjak, majstorski vodi igru sa klupe i dosad je beležio samo penjanje prema vrhu.
Lečić ima košarkaški nerv i temperament. Ali, nema meru u svom ponašanju. Ne oseća gde je granica preko koje ne sme da pređa čovek lepog vaspitanja. Ono što umanjuje vrednost ovog stručnjaka to je baš to njegovo držanje, za vreme utakmice prema sudijama, protivniku i zapisničarskom stolu. Često su neki njegovi postupci deplasirani bilo da ih čini pre ili posle utakmice.
I pored toga što se mnogo puta opekao još nije naučio da sportski primi poraz. Partizan je superiornom igrom toliko nadvisio goste iz Skoplja da bi bilo sasvim sportski da je Lečić prišao svom kolegi Ćorkoviću i svim igračima Partizana i da im je stegao ruku u znak priznanja i čestitki. Umesto toga on se, kao loš glumac u antičkim tragedijama, hvatao za glavu, patio, previjao, bljuvao vatru pogrdnih reči na sudije i nije mogao da se pomiri sa porazom.
Lečić pre utakmice i onaj posle meča — to su bile dve različite ličnosti. Pre početka bio je razmetljiv u ponašanju, pretio je, ulazio u svlačionicu protivnika, zbijao neukusne šale a sve je bilo sračunato na to da izbaci iz koncepta svoga kolegu, Dalipagića, Kićanovića i ostale igrače „crno-belih“. Tu svoju „igru“ nastavio je i za vreme utakmice. Stalno je vršio izmene u svojoj ekipi i to ne sa ciljem da poboljša igru, već uvek samo sa jednom namerom: da zbuni protivnika! Slažemo se da i to može da bude jedan od faktora u ovoj igri. Ali, tek pošto se dobro organizuje svoj tim, znalački vrši izmena za poboljšanje odbrane ili efikasnijeg napada, pa da se tek onda ide i na stvaranje pometnje u redovima protivnika. Međutim, Lečić je sav bio okrenut tim „štoserskim“ kombinacijama, pa je i zaboravio da se utakmica sa klupe može i konstruktivnije voditi. Tako je u dobroj meri baš on doprineo visokom porazu svoga tima.
U posebnu „specijalnost“, koja je sva u stilu „a la Lečić“, ubraja se igra direktnih protivnika na Dalipagića i Kićanovića, koja je sva satkana od provokacija. Ta nesportsko nastojanja da se zaustave dva najbolja igrača protivničkog tima odisali su primitivizmom, koji ima aromu provincijalizma. I vrhunac toga bio je onaj ružni gest kada je pogrešno „programirani“ kafedžijski pred sudijom pljunuo Kićanovića u lice. To nije bio samo akt uličara u sportskoj areni, već i kraj prave sportske borbe. Malo je nedostajalo da se jedna sportska manifestacija pretvori u svoju suprotnost.
Štampa je odmah osudila ispade trenera i igrača gostujućeg tima, ali se, valjda radi ravnoteže, potrudila da u isti koš strpa i Partizanovog trenera Ćorkovića i samog Kićanovića. A sigurno je da se kruške i jabuke ne mogu sabirati.
Jedan ugledni list koji se uvek zalagao za to da se igra i najbolji igrači oni koji igraju znanjem, tehnikom i veštinom sačuvaju od inferiornih provokatora i snagatora predlaže da se i Kićanović kazni. A bez namere da branimo Partizanovog reprezentativca jer mu se ima šta zameriti, moramo istaći da nije isto da li neko izaziva ili biva izazvan. To su okolnosti koje moramo odvojiti, pre nego što zahtevamo da se neko pozove na odgovornost za svoje ponašanje. Najboljim igračima je uvek najteže. To je njihov krst. I zbog toga se nikad ne smeju zaboraviti ni Kićanović ni Slavnić ni Ćosić. A mi ćemo sačuvati u sećanju ispade u stilu vaspitača kao što je Lečić.