Raport iz Rovinja: Simonovski, Kaloperović i dr Opavski su puni poštovanja prema angažovanju, disciplini i poletu s kojim igrači ispunjavaju svoje naporne dane priprema. Postavljaju se temelji za novu koncepciju igre Partizana
U hotelu „Eden“ posetili smo ekipu Partizana, koja se nalazi u Rovinju na pripremama i bili smo iznenađeni kada smo videli da je većina igrača počela da pušta bradu. Ubrzo nam je kapiten Blagoje Paunović sve objasnio: „Ma nije u pitanju nikakvo pomodarstvo. Toliko radimo da ne stižemo ni da se obrijemo. Vežbamo četiri puta dnevno. Ustajanje je u 7 časova. Već u 7,30 imamo futing sa kondicionim trenerom Opavskim. Zatim doručak, pa posle 1,5 čas treninga. Ručak, mali odmor, pa opet rad po grupama… Uveče imamo salu, vežbe snage i plivanje u bazenu. Nemamo vremena čak ni da razmišljamo o kući i Beogradu, mada smo se svi uželeli da vidimo svoje“.
Kasnije smo se uverili da je Paunović u pravu. Radi se tako intenzivno, sistematski, ozbiljno i disciplinovano kao da će se u nastavku prvenstva Partizan boriti za titulu prvaka. U tom pogonu sve vri od rada, zanosa i želje da se što spremnije dočeka nova sezona.
„Divim se igračima na superprofesionalnom radu“, kaže prvi trener Toma Kaloperović. „Toliko se intenzivno trenira i sve je tako naporno da sumnjam da bi moja generacija to sve izdržala. Ali, sve ide napred, pa i fudbalska igra. Zahtevi savremenog fudbala su neumoljivi: znanje i veština mnogo ne vrede ako nema snage, izdržljivosti i brzine da se to sve iskoristi. A da bi se do takvog stepena fizičke kondicije došlo mora se mnogo raditi. Mi to sad činimo i zato ćemo potpuno spremni dočekati drugi deo prvenstva u kome moramo u potpunosti rehabilitovati sebe i opravdati očekivanja naših vernih navijača“.
U ekspediciji „crno-belih“ atmosfera je ne samo sportska, već mogli bismo reći — udarnička. Svest o potrebi rada je dominantna. Niko se ne buni. I kad mu je teško stegne zube i gura dalje. Ko otpadne taj nije izgubljen samo za Partizan, već i za „totalni fudbal“, koji traži totalni trening. Igrači su svesni toga i zato niko i ne pomišlja da bi neku deonicu mogao propustiti, uraditi je komotnije, sa slabijim intenzitetom, jer više se ne podvaljuje treneru, već — sebi.
Nad tim celokupnim radom bdije dobroćudni lik Kirila Simonovskog. Iskusnom oku sedokosog stručnjaka ništa ne može da promakne. Za njim su ostale decenije provedene s fudbalskom loptom, ali ni on ne krije da mu je zadovoljstvo da radi sa takvim mladićima i u tako ozbiljnoj atmosferi.
„Sve je onako kako se poželeti može“, kaže Džina Simonovski. „Vratićemo se umirene savesti, jer se bolje nije moglo raditi. A da li će to biti dovoljno i za potpun uspeh — to niko ne zna. U ovoj igri se ne sme jamčiti za budućnost. Jedno je sigurno: pored fizičke spremnosti vratićemo se sa jasnom koncepcijom igre. Partizan će opet, kao nekad, imati svoj stil igre, ono po čemu će ga svi odmah prepoznati, pa ma u kojim dresovima igrao. Vežbamo na savremenim principima, naoružavamo se svim onim što moderna igra zahteva. Moramo biti sigurni u odbrani, raznovrsni u pripremi napada i vrlo efikasni u završnici. Razume se, to je dug proces. Bilo bi neozbiljno verovati da ćemo to sve postići ovde. Ne! Ali, baš u Rovinju postavljamo temelje za ono što će kasnije biti karakteristika naše igre.“
Tako ocenjuju dosadašnji rad i razmišljaju o bliskoj budućnosti oni koji su za to najpozvaniji da to kažu — stručni rukovodioci. Na nama je da sačekamo nastavak prvenstva i da vidimo koliko će ova utrošena energija na pripremama imati svog odraza na kvalitet igre, pa i same rezultate. A taj dan nije daleko.