Borislav Đurović — uskoro član „crno-belih“: Talentovani mladi Nikšićanin već mesec dana trenira sa fudbalerima „crno-belih“. — O Đuroviću imaju visoko mišljenje i njegovi novi klupski drugovi i stručnjaci. — „Sutjeska može da mi osporava odlazak iz njene sredine samo do juna, a onda prepreke nema — obući ću crno-beli dres“, kaže ovaj, fudbaler. — Da li će Nikšićani i dalje „terati mak na konac“?
Poslednjih meseci često se na stupcima sportske štampe spominje ime Borislava Đurovića, fudbalera nikšićke Sutjeske. Ovaj 22-godišnjak je čvrsto odlučio da pređe u Partizan, ali mu se na tom putu isprečio njegov matični klub, koji neće da mu izda ispisnicu.
Zahvaljujući svojim igrama bio je uvek u centru pažnje, a sada je, kaže, ni kriv ni dužan, ponovo u fokusu javnosti, jer ga upoređuju sa sadašnjim halfom Partizana Boškovićem, koji je izborio svoja prava preko Ustavnog suda Jugoslavije.
„Odlučan sam u svojoj želji da postanem član Partizana, kluba u čije sam ime zaljubljen od malih nogu“, kaže Đurović. „Sutjeska može da mi osporava prelazak samo do juna, a tada ću postati legitimni član ‘crno-belih’.“
Borislav Đurović, dete radničke porodice, počeo je sa svojim vršnjacima da „pika“ loptu još od malih nogu. Otac Svetozar nije ni pomišljao da će njegov sin postati fudbaler, ali je kao stari „Partizanovac“, jedan od mnogobrojnih u ovom kraju, svoje sinove — Borislava i starijeg Božidara, učio da vole Partizan. Kada je Gajica (tako je Borislavu nadimak iz dečačkih dana) počeo da trenira u pionirskoj ekipi Sutjeske, otac se nije protivio, dok se majka Ana nije nikako mogla pomiriti sa tim da joj sin bude fudbaler.
Đurović je prošao sve selekcije Sutjeske, da bi kao 16-godišnjak sa specijalnom lekarskom potvrdom debitovao za prvi tim. Od tada je odigrao preko 200 utakmica, najčešće na mestu levog halfa. Igrao je i „flastera“, tako da se protivnički igrač za kojeg je bio „zadužen“ nije primećivao na terenu. Bio je i član omladinske reprezentacije Jugoslavije, odnosno njen kapiten.
Igrao je Đurović u Sutjesci, a srce mu je bilo u Partizanu. „Crno-beli“ dres je želeo više od svega. Zato je bio najsrećniji čovek na svetu, kada ga ja pretprošlog leta ovaj klub pozvao da dođe u Partizan. Međutim, njegova radost je bila kratkog veka. Iako mu je, naime, ugovor bio istekao, Sutjeska nije htela da mu da ispisnicu. Tako je, umesto da dođe u Partizan, obukao sivomaslinastu uniformu.
„Sticajem okolnosti, vojni rok sam služio u Beogradu“, priča ovaj tihi i skromni mladić. „Tada sam još više zavoleo ovaj klub. Mogao sam, naime, nesmetano da treniram sa prvim timom Partizana, a igrači su me prihvatili kao da sam nekoliko godina sa njima.“
Po povratku iz JNA, novembra prošle godine, njegov prelazak je ponovo bio aktuelan. Sutjeska je, međutim, ostala i dalje uporna u želji da zadrži svog najboljeg fudbalera, ali je Đurović još uporniji. Nije želeo da potpiše novi ugovor, već je odlučio da čeka do juna, kada će, kaže, biti potpuno slobodan.
„Nadam se da će se propisi FSJ dotad uskladiti sa ustavnim načelima, tako da ću i bez ispisnice moći da zvanično postanem član Partizana. Međutim, ako ni tada pravila o prelasku fudbalera iz kluba u klub ne budu promenjena, čekaću sve dok budem morao da čekam.“
Đurović marljivo i redovno trenira, kao da će već sutra zaigrati. O privikavanju na novu sredinu ne treba govoriti, jer svi su mu fudbaleri već dobri prijatelji. Zavolela ga je i ona grupica navijača, koji se svakodnevno okupljaju na stadionu JNA.
„U Partizan sam došao ne da bih zaradio milione, već da igram fudbal u velikom timu, što možda sada nije Partizan ali će u najskorije vreme ponovo biti. I na kraju, mada će to ličiti na „udvaranje“ navijačima — zar ima išta lepše za jednog fudbalera nego kada igra pred publikom, kao što je armija Partizanovih navijača.