TRAGOM DOKUMENATA I LEGENDI
U periodu petogodišnje krize (1965—1970) koja je zahvatila fudbalski klub „Partizan“, kao što smo u prošlom broju rekli, bljesnula su i dva svetla trenutka koji su donekle vratiti veru i nadu navijačkog tabora „crno-belih“ u bolje dane i svetliju budućnost. Prvi, opisan u prošlom nastavku, trijumf u novoosnovanoj Ligi letnjih šampiona dogodio se krajem jula i početkom avgusta 1969.
Drugi, mnogo značajniji odigrao se januara 1970. godine na velikoj zimskoj turneji „crno-belih“ fudbalera po zemljama Srednje Amerike, tačnije na grandioznom Pentagonalnom turniru u Meksiku na kome su pored Partizana učestvovale još četiri izvanredne ekipe: šampion ČSSR, Meksika i Brazila — Spartak iz Trnave, Gvadalahara i Botafogo i kao peti učesnik kompletna reprezentacija Meksika koja je samo nekoliko meseci kasnije startovala na 9. svetskom fudbalskom šampionatu!
Iako su svi ovi timovi apostrofirani pre starta kao potencijalni favoriti i dočekani s mnogo većom pompom, a Partizan stigao posle svih i imao najmanje vremena za pripreme i aklimatizaciju, ipak se na kraju dogodila senzacija — „crno-beli“ su u izvanrednom stilu odigrali sve svoje mečeve na ovom monstr-turniru, sakupili na kraju najveći broj aktivnih poena i trijumfalno prvi prošli kroz cilj.
Bila je to više nego senzacija koja je snažno odjeknula ne samo u zemljama Latinske Amerike, već i u čitavom fudbalskom svetu. Utoliko više što se naša nacionalna ekipa nije kvalifikovala za predstojeći svetski šampionat, dok su u timovima Botafoga i Gvadalahare igrali mnogi reprezentativci Meksika i Brazila koji su već bili vizirali pasoš za završne borbe Kupa Žila Rimea!
Prvi protivnik, tim sjajnih čehoslovačkih reprezentativaca Adameca, Kune, Hrdličke i drugih — Spartak iz Trnave — bio je i najtvrđi orah zato što su naši fudbaleri bili još umorni od puta. Iako je Partizan vodio sve do pred kraj (1:0), zbog premorenosti morao je u završnici da poklekne i da se zadovolji samo remijem (1:1).
Drugi ispit je bio još teži. Suparnik je bio jedan od glavnih favorita turnira, meksički šampion Gvadalahara, koji je četiri godine ranije deklasirao „crno-bele“ (4:1), pa su tamošnji navijači očekivali da će se istorija ponoviti. Ali ovog puta su se prevarili u računu: jedan sasvim novi Partizan, silovit i do krajnosti borben, uspeo je da trijumfuje (2:1) pod retko nenormalnim okolnostima. Naime, domaći arbitar je posle vođstva Beograđana isključio dvojicu igrača i primorao devetoricu „crno-belih“ da se divovski rvu s jedanaestoricom protivnika!
Jasno, ova herojska pobeda je ne samo otškrinula vrata našim fudbalerima ka konačnom trijumfu već im je pribavila i sveopšte simpatije meksičkih ljubitelja fudbala. A kada su u narednom okršaju napustili bojno polje neporaženi čak i od najjače meksičke nacionalne selekcije (meč se završio bez golova — 0:0) čitava javnost postojbine Asteka našla se listom na strani Beograđana pred odlučujući okršaj s famoznim „kariokama“ iz Botafoga.
Ipak, u predvečerje odluke većina je verovala da je ekipa Marija Zagala pokrupan zalogaj čak i za tako dobru momčad kakvom se predstavio Partizan. Još jednom su prognoze pale u vodu: pred zahuktalim „crno-belim“ valjkom pao je i slavni Botafogo (0:1), uprkos činjenici da je dugo igrao sa igračem više pošto je sudija isključio Ljubu Mihajlovića!
Veliki pozlaćeni pehar, iskrene čestitke protivnika, visoke ocene organizatora i meksičke štampe i brojne ponude menadžera za nova gostovanja na tlu Južne Amerike bile su samo uvertira u veliko slavlje koje je dostiglo vrhunac tek na Surčinskom aerodromu kada su mase oduševljenih navijača s visoko uzdignutim crno-belim stegovima trijumfalno dočekale junake iz Siudad Meksika: Ćurkovića, Radakovića, Damjanovića, Đorđevića, Paunovića, Mihajlovića, Bajića, Petrovića, Hošića, Vukotića, Katića, Bjekovića, Đorđića i Marića.