GLAS SA TRIBINE
Partizanov bljesak u prvoj utakmici drugog dela fudbalskog prvenstva (protiv Željezničara — 4:1) obradovao je i ohrabrio njegove mnogobrojne i verne navijače, probudio nade za ostvarenja koja je, izgleda, ipak teško doseći. I igra i tim su, rekao bih s razlogom, zasuti pregrštom pohvala i komplimenata, da bi nas Velež već na sledećoj utakmici (0:2), smirio i opomenuo da, i kad se vinemo u visine, sa više racionalnosti i manje emocija procenjujemo i svoje mogućnosti i svoju situaciju.
U prvoj utakmici tim sa donjeg dela tabele predstavio nam se u šampionskom stilu — delovao je kao vihor, svi su bili u igri, činilo mi se da Partizan igra sa bar dvojicom igrača više. Nikakve taktičke kombinacije — trčalo se i jurišalo, pucalo na gol. I — od pedeset šansi četiri su morale biti iskorišćene.
Već na sledećoj utakmici, izgleda (jer utakmicu nisam gledao), počinje da se ponavlja stara i neželjena praksa. Umesto vesti o golovima, čitamo one o incidentima. Verzije su kontradiktorne, ali one koje preovladavaju u štampi ne prikazuju u lepom svetlu Partizanove igrače. Ako je tako, i rukovodstvo ovoga kluba, (stručno i ono drugo) trebalo bi da kaže svoju reč, ne za javnost već za sebe. A kako je ona izrečena i koliko će biti efikasna javnost će saznati ponašanjem fudbalera na terenu.
Na trećoj utakmici (protiv Radničkog iz Niša 1:1), Partizan je izrazio svoju staru boljku — neefikasnost. On nije smeo dozvoliti da tim koji je učinio onakvu antipropagandu fudbala, ode neporažen sa Stadiona JNA, radi interesa fudbalske igre, sportske etike, radi interesa gledalaca.
Partizan je morao da igra, ne toliko za sebe, koliko za gledaoce, za fudbal, da pokaže da timovi koji igraju onako kako je igrao Radnički moraju da izgube, ili da gledaoci odu sa tribina. Sve u svemu, umesto zaključka, jedna poruka sa tribine: što manje hladnih i vrućih obloga, bar u ovom ostatku fudbalskog prvenstva.