KROZ NAŠU LUPU
Još u gimnazijskim danima jednom sam negde pročitao: „Bori se za čast, to je jedino dostojno čoveka!“ U vreme kada se formiramo kao ljudi takve istine života upijamo u sebe, postaju neki naš životni kredo i ne slutimo koliko će to, kasnije, ponekad biti teško.
Ovih dana Todor Bulja, novinar „Sporta“ i pisac ovih redova odgovarali su pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu. Tužili su nas FK Sloboda iz Tuzle, njen trener Duvandžić i igrač istog kluba Jusuf Hatunić, jer smo, navodno, klevetali klub i gore pomenutu dvojicu. Tokom tri pretresa sud je došao do materijalne istine i oslobodio nas krivične odgovornosti za ono što smo napisali. Klevete nije bilo! To je utvrdio sud. Bili smo prinuđeni da branio svoju čast i ugled redakcija u kojima radimo.
Sa one druge strane barikada bili su naši dojučerašnji prijatelji, sportski drugovi iz tuzlanskog kluba. Zna se: Hatunić je naneo trostruki prelom potkolenice igraču Partizana. Od tog kobnog dana taj nesrećni mladić leži prikovan za bolesničku postelju. On više ne pomišlja na sportsko borilište; sad zajedno sa lekarima bije bitku za ozdravljenje koje ga neće učiniti sportski sposobnim, ali će sprečiti, nadajmo se, da postane trajni invalid. Mnogo je tokom besanih noći propatio Zoran Racić. Izdali su ga već nervi od tog dugog ležanja; izgubio je koncentraciju i više ne može ni da uči. Nedavno je od lekara tražio jednu uslugu: „Molim vas odsecite mi nogu, samo jednom da ustanem!“
To je sudu rekao Blagoje Paunović, višestruki fudbalski reprezentativac kada je bio pozvan kao svedok optuženih. Te reči su nekom čudnom jezom ispunile sudnicu. U tom muku se osećala tragedija jedne ugrožene mladosti; očaj nasilno prekinute sportske karijere. Bili su to trenuci kada su ljudske taštine, uvrede, oštre reči i sve ono zbog čega smo bili na sudu izgledalo tako beznačajne u odnosu na ono što se događalo u tom mladom čoveku. To je bio prvi trenutak kada su ljudi iz FK Sloboda trebalo da odustanu od optužbe. Te vibracije etike morao je da oseti i čovek najveće umne skučenosti, a ne ozbiljni i pametni ljudi. Ali, na žalost, u njima je bile više odvažnosti kada je trebalo, navodno, da brane svoj ugroženi ugled, nego kada im je glas savesti kazivao da uz poštovanja prema žrtvama Racića treba odustati od satisfakcije.
Zatim je, neki tren pre završne reči, sudija Borivoje Bunjevački pročitao telegram koji mu je uputio Petar Racić, otac nastradalog fudbalera. Reči roditelja išle su iz srca i pred njima bi i kamen morao da popusti. I tada je sudija upitao zastupnika privatnih tužilaca da li i posle ovoga žele da se suđenje nastavi ili povlače tužbu. Odgovor je bio kratak: „Nema takva ovlašćenja“.
Moderan sport, profesionalni, pogotovo, kao da je oduzeo ljudima duševnu dubinu. Čini se da je na ovom svetu najvažnije pobediti; osvojiti bodove, biti ispred svojih rivala i u tom mahnitanju zaboravljamo na etiku, na norme obimnog ljudskog ponašanja. I krv nam se u sportu ohladila prema svemu što je oko nas ako nije naše. Jer, kako inače objasniti tužbu ljudi iz Tuzle.
Mnogi upućeni tvrde da je trebalo da optuženi novinari budu samo stepenice preko kojih će tuzlanski prvoligaš ostvariti svoje namere; jedna taktička varijanta u strategiji da se Jusufu Hatuniću smanji kazna. Neka čak i nije tako, ali zar moral sportskih radnika nije nešto lepo i čisto, nešto što je daleko od onog prljavog i muljevitog sveta koji zbog svog samoljublja i malih stvari zaboravlja ono veliko i ljudsko kao što su etika, plemenitost, saosećanje…
Verovatno da je mladi Racić sišao sa pozornice svog sportskog uspeha. Hatunić je ostao. Na sudu nije dobio satisfakciju. Možda je ipak nešto naučio: da nije prijatno izazivati jezu kod protivnika. A njegove kolege koje su prodefilovale na sudu upravo su to rekle.
Sport i etika moraju koračati zajedno!