TRENUCI KOJI SE PAMTE
Golgeter Milan Vukelić ne pamti ni Zvezdu, ni Hajduka, već — Rijeku — šta je doneo „šešir“ u Budimpešti
Milan Vukelić, fudbaler Partizana, i reprezentacije, čuveni centarfor, krilo, half — graditelj i golgeter bio je igrač koji je na neki način činio „spojnicu“ između generacije velikih asova, Zebec, Bobek, Čik, Belin i drugih, sa tek mladom ekipom Partizanovih talenata bez premca: Jusufi, Vasović, Miladinović, Šoškić, Galić. Igrao je i sa jednom i drugom ekipom i u obe predstavljao solidnog napadača. Posle završene igračke karijere ostao je veran Partizanu. Postao je jedan od njegovih trenera. Danas vežba mladi tim Partizana.
Kad je čovek koga zanima fudbal u prilici da se sretne sa Milanom Vukelićem i da sa njim dugo govori o utakmicama koje je igrao, naići će na široko otvorenu dušu čoveka i krasnog sagovornika. Mnoge će teme biti dodirnute, načete a on će umeti da ispriča niz doživljaja lepih, zanimljivih. Za ovu rubriku „Partizanovog vesnika“ Vukelić je odabrao — ni Zvezdu, ni Hajduka, već susret Partizan — Rijeka, odigran 26. marta 1961. godine u Beogradu! To je godina kad su na čelu ekipe bili Stjepan Bobek i Boba Mihajlović.
„Bili smo već prvi na tabeli i ozbiljno smo nastojali, i planirali, da osvojimo prvenstvo Jugoslavije“, kaže Vukela. „Meč sa Rijekom trebalo je da bude sigurno dobijen. Tako su se kretale sve naše kalkulacije. Sportska štampa takođe je gotovo bezrezervno prognozirala Partizanovu pobedu. Međutim, naša igra nikako nije donosila rezultate. Napadamo bili bolji u polju, sabili smo Rijeku u kazneni prostor, ali — gola nema. Prošlo je prvo poluvreme. Došlo i drugo. U poluvremenu Bobek nam je savetovao da se kako znamo probijamo po krilima, a ne kroz sredinu. Jednostavno, moramo igrati na pobedu. Ali, ne ide, pa ne ide. Sve je uzalud: I kombinacije, i prodori i udarci. Gola nema“, priča sav ushićen Milan Vukelić.
VUKELIĆ: Vrzmale su mi se svakojake misli. Došao sam iz Vojvodine 1958. godine u Partizan. Baš tih godina počela je ona smena generacija. Jedni odlaze, novi dolaze. Naša ekipa, nikako da pošteno prođe prvenstvo: te drugo, pa treće ili četvrto mesto. Ove godine nam se ukazala prilika, prvi smo već nekoliko kola. A koji nam je đavo danas, te ni Rijeku ne možemo usred Beograda da savladamo? Nije opet nekakav baksuzluk počeo da nas tera, pomišljao sam. Nećemo sad, valjda, zbog ove utakmice da počnemo gubiti i druge: Igrao sam, trčao, borio se, kao i drugi, ali sve je bilo uzalud. Gola nema. A onaj nesrećni sat na semaforu koji svakog sekunda, činilo mi se, menja brojeve i odbrojava minute, jurio je „četvrtom“ brzinom. Čini mi se nikad toliko nisam gledao u taj sat kao na tom meču.
— Bližio se kraj utakmice. Samo što nije nastupio i poslednji, devedeseti minut. Više nisam smeo da gledam. Jurio sam za jednom loptom, i posle nekoliko trenutaka našao sam se pred golom. Neko je nabacio loptu pred gol, ne sećam se više ko je to bio. Skočio sam, čini mi se nikad više i nikad bolje, i — poslao loptu u mrežu Rijeke!…
— Sudija je pokazao rukom na centar, a odmah zatim — odsvirao kraj meča. Mi smo se još radovali. U prvi mah nismo ni čuli da je utakmica završena…
— Poslednjim delićima snage, čini mi se, dobili smo ovaj meč. I on je na svoj način doprineo da naše sledeće pobede budu ubedljivije, sigurnije. I da, na kraju, osvojimo šampionat posle toliko godina. A ja lično, valjda bolje nego ikad ranije, shvatio sam šta znači boriti se do kraja, potpuno do poslednjeg atoma snage, do poslednjeg minuta. Da, tačno je ono što često čitamo ili slušamo: pobeda se može postići i u poslednjem minutu ili čak u poslednjem sekundu igre! Svi smo, dobro se sećam, posle te mučne utakmice igrali sigurnije i istrajnije.
„Ode, Honved!…“
I tužnih trenutaka sa fudbalskom loptom imao je Milan Vukelić na pretek. A kad ih niko nije imao, a borio se u toliko prvenstva, kupova! Sedeo je na klupi, kao rezerva, u Briselu na onoj poznatoj finalnoj utakmici Kupa šampiona Partizan — Real Madrid. I preživeo svu Partizanovu tragiku kad je izgubljena — već dobijena utakmica. I mnogo drugih grčeva je doživeo kao fudbaler. Ipak, najviše pamti susret Honved — Partizan odigran 26. avgusta 1959. U Budimpešti.
VUKELIĆ: Uh, taj nesrećni „šešir’“, — vajka se Vukelić. — „Šešir“ izbaci Partizana iz Srednjeevropskog kupa te godine. Ovde, u Beogradu, odista smo igrali traljavo prvu utakmicu sa Honvedom — nerešeno. Istina, Honved je još uvek bio veliki tim u evropskim razmerama, ne baš onakav kakav je bio u vreme Puškaša, Kočiša, Cibora, Hidekutija. Ali, veliki protivnik. Međutim, mi smo na revanš u Peštu putovali prilično zbunjeni. Gotovo, bili smo otpisani. I sportska štampa a i stručnjaci, nisu imali mnogo reči ohrabrenja za nas. Istini za volju, malo smo izgleda i imali da izbacimo Honveda iz daljeg takmičenja. Ali, želeli smo da se borimo. Ta nova generacija tek se počinjala boriti za afirmaciju.
— Nismo se dali Honvedu. Borili smo se svojski, Igra je bila dinamična, sa dosta obrta, borbena i za gledaoce dopadljiva. Čak smo i mi gotovo kao i domaćin dobijali aplauze. Igrali smo izvanredno. Konačan rezultat bio je opet nerešen 2:2! Mada smo zaslužili da pobedimo, krajnji ishod bio je nerešen. I sad, trebalo je da odluči kocka. Da, baš tako. Trebao je da se izvlači ceduljica iz „šešira“. Dosta sam čvrst čovek, stabilan, ali to nisam mogao da izdržim. Prosto — pobegao sam u svlačionicu. Otišla je po većina drugih: Galić, Vladica, Miladinović… I tamo smo utučeni čekali. Onda su i drugi došli. Sećam se, neko je rekao, ne znam ko je to bio:
— „Ode Honved dalje!…“
— Da, samo to je neko rekao. Posle toga za vreme provedeno u svlačionici ni reč se nije čula. Svi smo bili kao pokopani. A imali smo i razloga — zašto tako da bude: igraš bolje, nadigraš Honveda kod njegove kuće i na kraju — „šešir“! I ostaneš kratkih rukava! Ko ne bi bio tužan…