Intervju sa Boškom Đorđevićem, trenutno najboljim strelcom šampionata
Boško Đorđević je danas mali Partizanov heroj. A sutra, kako će sutra biti?
Istorija „crno-belih“ govori: poslednji najbolji strelac lige iz redova Partizana bio je još Marko Valok! Milan Galić je potom imao ulogu „tobdžije“, jednom je za „pola gola“ bio drugi.
Sve to trebalo bi i te kako da ide u prilog i Bošku Đorđeviću i današnjem timu Partizana. Na mestu je i pitanje: da je Boško startovao od prvog kola šampionata realno je pretpostaviti da bi golova bilo više. On je tek u Zenici (osmo kolo) ušao u ekipu, a po tom su ga „projektili“, koji se iznad svega u svetu fudbala priznaju, održali.
Jedan je od ljudi koji svoju vrlinu kao da sami stišavaju. Bio je vrlo talentovan pionir, kapiten pionira, — levi half, pa levo krilo. Uživao je u fudbalu brata Bore, i u sanjarenju o Borinim majstorijama karijera mu je mogla i da prođe. Nije bio fudbaler po ukusu nekih trenera, po drugima opet tim je bez njega nezamisliv. Velibor Vasović je u njemu spoznao deo čudesne moći, uveo ga je u tim, a ćudljivi Boško, koji po „narudžbini“ ne ume da igra, dobio je ali i izgubio šansu. Vasović se pomalo sukobio sa ličnom nervozom pa mu je oko zaobišlo ono što je u Bošku Đorđeviću videlo, ali reč mu je ostala: „Potrebno mu je vreme, biće strelac i po“, govorio je tadašnji vođa tima. Po mišljenju Mirka Damjanovića Boško nije ispunjavao uslove moderne igre. I, za Boška nije bilo mesta u timu. Kiril Simonovski, na prečac opijen mogućnostima ćudljivog dugajlije, odlučio je: „Ovo je igrač!, govorio je ono što danas svi činimo.
P. VESNIK: Delujete možda suviše sređeno, što je retka pojava za naše fudbalere?
ĐORĐEVIĆ: Zašto? Lepota sporta je u tome što je sve jednostavno. Odslužio sam vojni rok, oženjen sam, imam ćerku i sina. Život mi je, dakle, jednostavan i lep. Želimo da budem jednostavan i na terenu. Zato sam najsrećniji kad akciju završim udarcem na gol. Komplikacije ne volim. Ni u igri ni u životu.
P. VESNIK: Trenutno ste prvi strelac Jugoslavije?
ĐORĐEVIĆ: To je moj do sada najveći uspeh.
P. VESNIK: Hoće li tako biti do kraja trke?
ĐORĐEVIĆ: Nervoza i ambicije ne idu ruku pod ruku. Kako će biti ne znam, moje je da dajem golove. To je važnije od želje da me Savić ne sustigne, pošto je on opasan golgeter.
P. VESNIK: Bilo je mnogo laskavih ocena na vaš račun u dosadašnjem toku prvenstva. Koji ste vi susret upamtili kao najlepši?
ĐORĐEVIĆ: Najviše sam se radovao u Skoplju. Prvo, nadmudrio sam Srebrova, koji je jedan od najboljih odbrambenih fudbalera Prve lige, potom, dva puta sam zatresao Mutibarićevu mrežu.
P. VESNIK: Kod vas je na terenu teško primetiti i radost i tugu?
ĐORĐEVIĆ: Prava radost nastaje tek kad dođem kući. Podelim je sa porodicom. Tugu nastojim da ne unesem u moj dom. A mnogo puta sam bio tužan, ali zašto da to drugi vide…
P. VESNIK: Kako se slažete sa Borom?
ĐORĐEVIĆ: Kao sa pravim bratom. Bora je, na primer, impulsivan, ali je retko dobar i snažan kao ličnost. Bolje je što nije ni svestan koliki je njegov uticaj na mene.
P. VESNIK: Sad bi trebalo da vas i selektor ima u vidu, najbolji ste strelac. U svim zemljama najboljem strelcu lige je mesto u reprezentaciji obezbeđeno…
ĐORĐEVIĆ: Mislim da je rano sa mnom razgovarati na tu temu. Svi znamo slučaj Santrača, a još nisam strelac kakav je bio on. U omladinsku selekciju me nisu pozivali, u mladu nedavno jesu. Zadovoljan sam.
P. VESNIK: Da li razmišljate o velikom Partizanu, sa vama u njemu. O velikom klubu, o velikom timu?
ĐORĐEVIĆ: Sad već zamišljam Partizan kao veliki tim, naročito posle neke dobre igre i pobeda. Klub je nešto drugo, u te sfere se još ne razumem, to valjda ide s godinama. Smetaju mi fudbaleri koji stalno kukaju na nešto, kojima mnogo stvari smeta. Neki su verovatno i u pravu, jer je život fudbalera težak, a izgleda suprotno. Uz to ovo je igra, način za egzistenciju, ali i ogroman rizik. Pomislim na Racića, Krivokuću… Jeza me uhvati.
Dvadeset dve godine Boška Đorđevića, obećavaju da je budućnost njegova i Partizanove navale. Boško je tek počeo da daje golove, iskreno mu želimo da njegova serija udaraca u protivničke mreže traje Partizanovu i njegovu deceniju. Ali, u pitanju je jedna tanana, nežna sportska ličnost. Kraj takvih proći će mnogi savezni kapiteni, i upravo tu mu Partizan kao klub može i mora pomoći.
Onako kao što to sad kapiten Vukotić i drugovi čine ne želeći da svoj trud sliju u iskrenu želju: „Boško, ti šutiraj, sve šutiraj, samo budi prvi strelac!“
Partizan Boška treba da izmisli. Sad svi znamo šta to znači. Sad je to lakše, jer Boško je već tu.