TRENUCI KOJI SE PAMTE
Od šeretluka do osvojenog državnog prvenstva — Kad gledaoci dodiruju takmičarke za dresove, ruke… — Susetke pomutile želje i uspehe
Mirjana Nikolić Mima, Partizanova odbojkašica i državna reprezentativka, pripada generaciji koja je pedesetih godina visoko uzdigla našu žensku odbojku. Za Partizan igrala je gotovo 11 godina; odnosno više stotina utakmica, a za reprezentaciju preko 20. Danas radi u Zavodu za proučavanje kulturne razvijenosti Srbije u kome je časopis „Kultura“ i istraživač. Prestala je aktivno igrati odbojku 1963. godine.
Pedesetih godina, kad je i Mima počela da igra odbojku, u ženskoj konkurenciji u Jugoslaviji suvereno su vladale Slovenke. Istočni deo zemlje, i Beograd, nekoliko godina nije imao ekipa koje bi ozbiljnije ugrozile primat Slovenki. Već 1950. godine i Partizan formira svoju žensku ekipu i počinje intenzivno da radi i napreduje. Među tada talentovanim devojkama, pored Nataše Luković, Dese Končar, Dane Glumac, Branke Milošević i drugih nalazi se i Mima Nikolić. Život odbojkašica vezuje se intenzivno za Kalemegdan, za odbojkaška igrališta. Nedeljno po dva — tri puta tamo redovno odlaze na treninge, da provedu radosne i bezbrižne časove. Ti trenuci, dani i godine za sve devojke sportistkinje ispunjeni su mladalačkim žarom, zabavom, šalama svakodnevnim šeretlucima i čine splet najlepših uspomena iz mladosti. U tom traganju za novim i uzbudljivim podizala se Partizanova ekipa koja će uskoro preuzeti primat u ženskoj odbojci u Jugoslaviji. Tamo se rađa ideja i čine ozbiljni napori da se iskusnim i vrednim Slovenkama stane na put u odbojci, da im se u sportskoj borbi preotme titula prvakinja Jugoslavije.
Dok pretura po uspomenama iz tih dana i godina, Mima i sama u mislima putuje najčešće u Maribor, na susrete sa odbojkašicama Branika i Željezničara:
— Ta putovanja su nezaboravna. Voz druge klase od Beograda do Zidanog Mosta. Onda, ovde, prelazimo u drugi voz — za Maribor i sve tako, za ono vreme tempa „klaj-klaj“. A tamo nas čeka „vruć“ teren: Mariborčanke jake i brze kad čigre. I što najsvežije pamtim — simpatična mariborska odbojkaška, sportska publika. Igrališta mala, a uz samu ivicu terena načičkaju se gledaoci kao nanizani. Kad počne igra nastaje i graja, smeh. Ti gledaoci su toliko blizu, uz vas, tako da vas u opštem tempu i zanosu katkad uhvate i za dres, za ruke. I sve je to nekako imalo svoju draž, lepotu. I bogami, ulivalo nam strah od te publike. Nije to jednostavno da se u takvom ambijentu igra mirno i sigurno, da se pobedi. U takvim trenucima, morate se boriti i za to da budete fer prema takvoj publici i da postignete makar častan rezultat. Iako je to bilo teško, mogu da kažem da su me ovi susreti, i mene i moje drugarice, uvek inspirisali da odlično igramo, da se uspešno nosimo sa Mariborčankama.
Partizanove odbojkašice uspele su u tom velikom nastojanju i željama. Godine 1952. postale su šampionke, prekinule su dugogodišnju nadmoćnost Slovenki. Donele su prvu državnu titulu u Beograd. To je bio sjajan bilans finalnog turnira. Partizanove devojke, i Mima među njima, pobedile su sve svoje protivnike sa po 3:0 i to: Željezničar (Maribor), Krim (Ljubljana) i Spartak (Subotica). Bilans je bio izvanredan, najbolji mogućni: 3 utakmice, 3 pobede, set-razlika 9:0!
— Tu prvu titulu odbojkašica, naš uspeh, taj ostvareni san da smo postale šampionke — radosno se seća Mima — čekale smo sve kao deca i radovale se valjda kao nikad do tada u životu. Veliki je to doživljaj u lepom kolektivu, među vršnjakinjama boriti se za neki ideal, davati sve što možeš, i na kraju uspeti. A biti prvi u zemlji, biti šampion, to je nezaboravan doživljaj. Osvajale smo i posle toga mnogo titula, Kup Jugoslavije, ali ova prva titula šampionki i meni i mojim drugaricama sigurno je najdraža.
— Sećate li se, je li za takav uspeh bilo kakvih priznanja?
— Bilo je, dabome. Na godišnjoj skupštini smo pohvaljene — smeje se Mima dok priča. — u te vreme ovakva priznanja bila su divna, velika…
Sportsko rivalstvo između Partizana i Zvezde nastalo je valjda još onda kad su formirani prvi klubovi, Bilo je uvek lepo, sportsko, sazdano od želja da se istraje, u sportskoj borbi nadmaši. A sportisti i sportistkinje iz ovog društva su najčešće drugovali međusobno. Pa ipak, želje da se pobedi najjači konkurent bile su uvek jake, vruće. Takve su bile i među odbojkašicama. Mima pamti jedan takav tužan susret sa Zvezdinim odbojkašicama, kad je Kup Jugoslavije otišao „za dlaku“ u susedni klub u Zvezdu:
— Bilo je to 1961. godine. U finalnoj utakmici za Kup naša odbojkaška ekipa sastala se sa Zvezdom. Prava divovska borba kakvu odbojka može da pruži u pet setova. Naš poraz bio nam je utoliko teži (rezultat je bio 3:2 za Zvezdu) što se igralo maksimalno setova, što je naša ekipa bila izvanredna. Ali, malo, sasvim malo je nedostajalo, pa da i rivala pobedimo, da opet budemo bolje od najvažnijeg konkurenta. Samo godinu ranije imale sme u Kup-takmičenju izvanredne rezultate: 4 utakmice, 4 pobede, a set-razlika 12:0. Prethodne godine, isto tako. I sad, kad je ekipa opet bila odlična, kad je igrala sjajno, da u finalu izgubi!… To je ono što se ne zaboravlja, iako dođe po malo tužno, ostaje nekakva seta celog života…