Intervju sa Nenadom Bjekovićem, vojnikom koji se uskoro vraća
Privodi kraju dane svog vojnikovanja Nenad Bjeković, kapiten Partizana, reprezentativac ili — nesuđeni reprezentativac. Napustiće kasarnu, drugove i starešine uzdignuta čela, jer je bio divan vojnik, i vratiće se fudbalu takođe uzdignuta čela, vratiće se kao veći maštar nego što je bio.
Stisnuli smo mu ruku kao vojniku prvi put na zimskom turniru u Titogradu, poslednji put smo dragog mladog čoveka sreli nedavno u Sportskom centru u Beogradu, na pripremama državne reprezentacije. Čudesno je vezan za Partizan i sportski i ljudski.
Nenad Bjeković je odmeren u reči, umeren u misli, nekako preskroman za svoje lepo sportsko ime…
P. VESNIK: Ne ide Partizanu, Nenade, pa ne ide…
BJEKOVIĆ: Očajan sam zbog toga, ali uverenje s kojim završim jedan i otpočnem novi dan — da je Partizan nešto veliko — niko mi ne može izbiti iz glave. Ali eto, neće nas, pa neće!
P. VESNIK: Da li se baš sve svodi samo na te dve reči?
BJEKOVIĆ: Da odmah raščlanimo dve stvari: prvo, bezgranično verujem u sposobnosti fudbalera koji nose crno-beli dres, i niko me razuveriti ne može da u našoj zemlji u nekom klubu postoje kvalitetniji igrači. Drugo, istina je neprijatna, malo mislim na nju, ali mi smo pali u organizaciji tog radnog pogona. Mali smo u onom delu organizacije gde se traži praktičnost, brzo reagovanje na događaje.
Međupitanje nam nije bilo nužno. Nenad je, posle dubokog uzdaha, određeno rekao:
— Treniramo ozbiljno, pristup poslu kojim se bavimo takođe nam je seriozan, ali u ovom kompletnom smislu — nismo veliki. Nismo veliki kad se dobijaju ili gube utakmice. U stvari, za taj stepen sportskih zahteva nismo ni pripremani, ni pripremljeni.
P. VESNIK: Menjali su se treneri, zar ni jedan od njih nije shvatio tu veliku manu Partizanovog tima?
BJEKOVIĆ: Možda baš u tom delu moje priče leži dobar deo istine o problemu o kojem razgovaramo. Mislim da nijedan trener otkako sam u Partizanu, nije posvetio pažnju našoj kompletnoj pripremljenosti kao fudbalera. Valjda oni to nisu učinili i zbog toga što je većini permanentno visio „mač nad vratom“ pa su u takvoj situaciji verovatno išli linijom manjeg otpora — da se pokriju golim rezultatima. Da ne budem pogrešno shvaćen: ne želim da omalovažim ličnost nijednog trenera koji nas je vežbao za ovo vreme, ali iskreno neki od njih nisu bili prave ličnosti koje mogu da vode Partizan. Lično mi je žao što Vasović nije bio taktičniji, „sporiji“, što je želeo da naše dugogodišnje neuspehe anulira preko noći. On je imao smisla za volju tima. Bez jednog kompletnog vođe i njegovih odanih saradnika, među kojima su na prvom mestu fudbaleri, domet tima ne može biti veliki. Zar primer Crvene zvezde, sa Miljanićem i bez njega, ne potvrđuje moje mišljenje?
P. VESNIK: Dok vi vojnikujete, na planu rezultata u Partizanu se stvari nisu bitno izmenile u odnosu na poslednje gladne godine.
BJEKOVIĆ: Ovu sezonu pre bih nazvao nesrećnom. Bilo je mnogo nesrećnih poraza. Sa tri-četiri boda više, na primer, koliko bi situacija bila bolja. A moji drugovi mogu da uzdišu ne za tri, nego za trinaest olako ispuštenih bodova! Jesenja sezona je bila katastrofalna, međutim, nisam čovek koji tek tako može na nečiji račun da uputi reč klevete. Mnogi su skloni da kažu da je za sve kriv trener Mirko Damjanović. Slažem se sa istinom da je Damjanović pao zbog neiskustva u jednom zamašnom poslu, ali ko može poreći i drugi deo istine — da li su se za Mirka Damjanovića odlučili pravi fudbalski ljudi? Prolećna pesma bila je već drukčija. Otpočeli smo sjajnu seriju pobeda, a, onda nam je ponestalo daha kada je trebalo seriju nastaviti. To je sad naše najpraktičnije iskustvo, koje ćemo nadam se, u novoj sezoni znati da iskoristimo.
P. VESNIK: Odlazili su bodovi, ali ostala je publika, što nije bez značaja?
BJEKOVIĆ: Pa to je najznačajnije! Publika nas je, da budem iskren, postidela svojom odanošću. Takve navijače ima malo koji klub u Evropi. Tek kao vojnik shvatio sam koliko je velika stvar biti fudbaler Partizana! Nas voli veliki broj ljudi, to je uzvišeno osećanje.
Razgovarali smo potom o reprezentaciji, velikoj i neostvarenoj ljubavi Nenada Bjekovića, makar to iz njegovih reči i ne videli, o ljubavi koju su mu nesvesni selektori godinama uskraćivali i uskratili.
BJEKOVIĆ: Pozvao me je Mladinić sada, mislio sam kucnuo je čas — igraću. Ali, utehu na ispraćaju iz „plavog“ tabora morao sam da prihvatim. Najteže mi je bilo zbog drugova-vojnika, koji su me na pripreme ispratili s nadom da će navijati i za mene u plavom dresu. Taj detalj će me uvek podsećati na tugu…
P. VESNIK: Ima još vremena, Nenade?
BJEKOVIĆ: Znam, ali valjda sam jedan od ljudi koji ceo život provedu trčeći oko sreće.
P. VESNIK: Sa lica vam, i dok pričamo o ovakvim stvarima, ne silazi osmeh?
BJEKOVIĆ: Zašto, ja sam srećan otac, suprug. Srećan sam što ću se uskoro vratiti na fudbalski teren. Srećan sam što i sada mislim na vreme buduće velikog, najvećeg Partizana.
Otići ili ostati
P. VESNIK: Odlaze Bora Đorđević i Blagoje Paunović, nagoveštava se nešto slično i kada je u pitanju Svemir Đorđić, Vama je dvadeset osam, da li ćete i vi već prirodnim putem naših asova, u inostranstvo?
BJEKOVIĆ: Razmišljam o tom eksportu naših najboljih fudbalera, razmišljam i pitam se: dokle ćemo mi moći da doguramo ovakvim načinom rasprodaje najboljih igrača! Pa, to ne radi ni jedna druga zemlja. Ali, fudbalere ne treba kriviti. Taj odlazak se ne može rešiti preko noći. To je stvar onih koji brinu o perspektivi našeg vrhunskog fudbala. Ako i ja jednog dana moram na takav put, otići ću tužna srca. Za sada o tome ne razmišljam.