Posle velikog trijumfa jugoslovenske košarke: Dva Partizanova asa — Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić bili su na evropsko prvenstvu nova vatra naše reprezentacije, koja nije titrala već spržila sve pred sobom
Dugo ćemo pamtiti taj trenutak. Svetleća slova semafora pokazivala su da se igra još 57 sekundi. Jugosloveni su imali loptu. Na protivničkoj polovini ona je u rukama Kićanovića. U vazduhu trepere trijumf i poraz. Sedam hiljada ljudi u hali bez daha prati ovu akciju odluke. Sedam miliona Jugoslovena kraj malih ekrana takođe je nemo prikovano za sliku. Drama dostiže vrhunac. Kića munjevitom fintom ostavlja svog čuvara, kreće prema košu, skok, šut i — lopta meko i sigurno prolazi kroz obruč. Ekstaza radosti izbija kao najbešnja oluja. Sve oko nas tutnji. Pobeda, pobeda… Od radosti se i svest muti. Više ne guramo očima one svetleće brojke na semaforu, kraj je već tu.
I dok sve vri oko nas od pomame slavlja javi se jedna misao koja me ošinu kao vlažni bič: šta bi bilo da je Kića promašio? Kakva bi to bila slika ojađenosti! Sve bi od jednom potamnilo. Ali, o dramama je pisao Šekspir i u tome je ostao nedostižan. Nećemo maštu da zamaramo sa takvim neprijatnostima. Slika trijumfa je med za naše oči i zato je ovo priča o dvojici mladića, reprezentantima, igračima „crno-belih“, priča o Kići i Praji.
Bek nad bekovima
Posle naše utakmice sa reprezentacijom Španije razgovaramo sa Rankom Žeravicom, stručnjakom koji je i Dalipagića i Kićanovića doveo u Partizan i prorekao im svetsku slavu. Radom vremena ti mladići su dokazali da se prevejani stručnjak nije prevario. Zbog toga su zadovoljni ne samo oni, već i svi mi.
ŽERAVICA: Dalipagić i Kićanović su u reprezentaciju uneli nešto novo, nešto što našu igru čini i atraktivnom i efikasnom. Kića je brz, maštovit, smeo i neuhvatljiv a Praja je svojim profilom predodređen za velika dela. Snažan je, veoma precizan u šutu i pod košem leti, ne skače. To je glavna poluga naše reprezentacije. I ovo prvenstvo Evrope je samo potvrdilo da su Kićanović i Slavnić najbolji bekovski par našeg kontinenta. Ali je donelo i nešto novo: da je Kića od svih prisutnih stručnjaka dobio priznanje da je najbolji bek sveta, bek nad bekovima!
Kićanović je danas inkarnacija lepog u košarci. On ne igra samo sa elanom i strašću, već sve više i sa znanjem, mada ima samo 21 godinu. Kakva se obzorja pred njim otvaraju nije potrebno isticati. To je igrač koga je dovoljno samo jednom videti pa da vam odmah uđe u srce.
Za njega se slobodno može reći da ima sve atribute mladosti: samopouzdanje i gordost, pored one tako naglašene obdarenosti za sport.
Kića je impulzivan igrač, raznovrstan, veliki kombinatorik, precizan u svom karakterističnom šutu kada za tren, lebdi u vazduhu i baletskom mekoćom svoje šake upućuje loptu u koš. Koliko je mladost divna najbolje se vidi baš na njegovom primeru. U trenutku kada se niko ni od naših ni od igrača reprezentacije SSSR nije usuđivao da šutira na koš, jer je to značila odluku, Kića je imao tu bezumnu hrabrost. Šutirao je, pogodio cilj, odlučio… Ali, ni njegovi nervi nisu čelične sajle. Opušten, iscrpljen, nervno i fizički, nije odoleo emocijama: plakao je zajedno sa Slavnićem, tim drugim gordim i kočopernim asom i to je bio dirljiv trenutak.
KIĆANOVIĆ (junak velikog finala): Ti poslednji trenuci su bili stravični. Novosel nam je rekao da držimo loptu što duže, ali i da moramo dati koš. Osećao sam neku pojačanu snagu u sebi. Ne znam odakle je ona dolazila ali me je prožimala od samih prstiju na nogama. Bio sam spreman da sve prepreke zaobiđem. I već posle prve ukazala mi se prilika za šut. Mozak je prestao da radi. Sve je bilo magnovenje. Odlučio sam se na šut. Čim je lopta izletela iz ruke znao sam da će proći kroz obruč. Bio sam beskrajno srećan. I tek kada je Dalipagić tri sekunde pre kraja izvodio dva slobodna bacanja, shvatio sam kako je to smelo i odmah se javi ono stravično pitanje: šta bi bilo da sam promašio. Tek tada sam osetio strah. Ali, to više nije imalo značaja. Bio sam u zagrljaju Ćosića i Slavnića i opijali smo se pobedom.
Majstor šuta
Dražen Dalipagić nije samo vrsan igrač, već — ličnost. On do kraja ispuni svaku prostoriju u koju uđe, a takav je i među koševima. To je prijatan reljef nabujale snage, mišića i stasitosti ali je bez nasilja u stilu i ponašanju, čak i kada je opkoljen snažnim protivnicima.
Praja sa svojim klupskim drugom Kićom, Ćosićem, Slavnićem i Jelovcem čini prvu petorku jugoslovenske reprezentacije. I tako je Partizan jedini klub u zemlji koji u najboljoj selekciji ima dva igrač. To je ono čime se slade navijačke duše posle velikog uspeha i ponovnog osvajanja zlatne medalje.
Dalipagić je košarkaš koji je svoju akrobatiku pretvorio u graciju, pa je u njegovoj igri sve skladno, lepo, tačno… On ni na najvažnijoj utakmici nije običan vojnik, već u njemu ima nečeg zapovedničkog, predvodničkog. On se ne miri sa promašajem, već novom snagom nastavlja nedovršeni posao, što je dokaz da kipti samopouzdanjem. Oko Praje vri sve od novih zamaha. Na finalnoj utakmici dao je 11 koševa. To je ispod njegove cifre. Ali, organizacija igre je bila tako da svaki igrač bude strelac, pa je zato Praja dao manje od svoje „norme“.
Nervirao se što „prva petorka“ nije nijednom pre meča sa Rusima počela utakmicu, već su tek kasnije ulazili u igru, ali ga je Ranko Žeravica bodrio i smirivao time što je rekao da Novosel „krije karte“ pred velikim i opasnim protivnikom. Praja se teško mirio sa tim.
DALIPAGIĆ: Volim da igram, kaže virtuozno krilo naše reprezentacije. — Nisam navikao da sedim na klupi, pa da onako „hladan“ ulazim u igru. U Partizanu su retki trenuci predaha, navikao sam na to i zato mi teško pada kada igru posmatram sa klupe. Ali, ovo nisu bili trenuci za lične želje, već jedan viši cilj kome smo sve podredili. Uspeli smo! Sad samo pomišljam na odmor, a onda ostaje još ispunjenje još jedne želje: da Partizan bude prvak u novoj sezoni! Naši rivali će biti oslabljeni i eto prilike za nas.
Dalipagić ima vatreno srce i bistru glavu. Njegove ambicije nisu rasplamsane bez osnova, jer sve što je dosad u sportu želio — ostvario je. Ostaje još da mu se i ova želja ispuni — da Partizan bude šampion!
Ako su dva asa „crno-belih“ mogla tako odlučujuće da utiču na evropskom prvenstvu zašto to ne bi učinili i u šampionatu Jugoslavije.