KROZ NAŠU LUPU
Na utakmici sa Željezničarom izneverili su nas naši ljubimci. U trenutku kada smo najviše očekivali, dobili smo najmanje. Treba odmah reći da to nije borba u kojoj je gledaoce hvatao grč zevanja. Ne, bilo je tu naleta domaćih igrača u talasima, opasnih kontranapada Sarajlija, uzbuđenja pred oba gola ali nije bilo onog najvrednijeg — golova.
Posle pobede u Nišu navijači Partizana su digli glave. Sa puno poštovanja prema novom timu počeli su da govore o onome što dolazi. Te navijačke slatkoće ulepšavanja značile su da se sad očekuje juriš na sam vrh, osvajanje novih bodova, odlučnost. Ali, avaj, posle trijumfa u gradu na Nišavi Bjeković i drugovi su potopili sve te navijačke nade jedne kišne noći koje ćemo se dugo sećati kao primera kako jedan tim u svojoj nadmoćnosti nije umeo da nađe taktička ni tehnička rešenja da to i golovima izrazi.
U fudbalu je tako: za propuštenim treba obrisati suzu i okrenuti se prema onome što dolazi. Uostalom, u svakom prvenstvu jednom se mora kiksnuti i na svom terenu. Te subotnje noći Partizan je imao zažarene momente ali nije palio; osvajao je ali ne razarao i tako je ostao bez jednog boda.
Ta neočekivana senka uvukla se u veselost života navijača. A pre meča i na samom početku, dok su još njihova očekivanja bila velika, ta Partizanova publika bila je veličanstvena. I kada su vlažni bičevi kiše počeli da ih šibaju ostali su na svojim mestima kao vojnici na mrtvoj straži. Čak su i pevali! U nekoliko mahova poklicima bodrenja pokušali su da zagreju svoje ljubimce, da im kažu kako im veruju i da su to prolazne teškoće pred golom Sarajlija. I kada ih je izdalo strpljenje (a oni na to imaju pravo!) počeli su da zvižde. U jednom trenutku im se učinilo da kapiten Bjeković igra sa sumornom nemarnošću, onako kako je izgledalo i to veče i došao je odijum gneva sa „juga“, tamo gde su oni mlađani strasnici, najverniji i najpostojaniji. Treba ih razumeti: hteli su ljupko proleće u toj kišnoj noći, novu pobedu, golove.
I Bjeković je podbočenim rukama, u pozi umornog heroja, pogledao prema onom delu gledališta odakle su mu uvek najviše pljeskali i izvikivali njegovo ime, čak i pesme pevali. Ne znamo da li im je uputio neke reči, više kao vlastito olakšanje, ali je njegovo klimanje glave i držanje imalo svoj neprijatni podtekst. Navijači se ne mogu varati. Osetili su to i udvostručili su zvižduke.
Tim gestom Bjeković se ogrešio. Prvo, kao predvodnik ekipe i jedan od najboljih igrača morao je da računa sa navijačkom ozlojeđenošću. Jer, i ta divna publika ima pravo da jednom izrazi i svoje neraspoloženje. To ne znači da je ona prestala da ih voli ili da je omrzla klub. Ne, ona je gnevna jer — voli. Tako je uvek u ljubavi! I ne treba zaboraviti te noći su došli oni najverniji. Bio je TV prenos. Kod kuće meka fotelja. Napolju mrgodno nebo koje je pretilo kišom. I za njih je postojao samo jedan izbor: doći na Brdo, platiti ulaznicu, bodriti svoje ljubimce, biti svedok još jednog slavlja. To se sve nije dogodilo i trebalo je otvoriti ventil, olakšati gnev.
Bjeković i ostali igrači ne smeju zaboraviti da oni i njihove porodice žive od ulaznica koje kupuju navijači. Partizanu ništa ne pada s neba. Već deset godina nije dobio nijednu paru dotacije. I zbog toga treba biti pun poštovanja prema gledaocima. Jer, oni nisu tu samo da nam aplaudiraju, već i da zvižde. Tako je svuda u svetu. Čak i u pozorištu i na koncertnim dvoranama. Naravno, kada je u pitanju publika koja se razume. A Partizanovi navijači su baš ti koji poznaju ono što gledaju i vole!