Komentar utakmice Partizan — Borac, 4:0 (0:0): Kaloperović povukao dobar potez: Svemir Đorđić u nastavku preokrenuo utakmicu! — Sjajna igra „crno-belih“ u drugom poluvremenu. — Mnogo šansi — malo golova
Tako je u fudbalu: da je prvih 45 minuta značio kraj utakmice Toma Kaloperović bi bio raspet, a igrači — kamenovani. A posle drugog poluvremena sve je bilo drugačije. Nestalo je sumornih oblaka i sivila i ceo stadion je bio sunčana dolina. Skoro je neverovatno kakav je to bio preokret.
U prvom delu utakmice Partizan je nastojao da otvori dobro zacementirani „bunker“ gostiju. Igralo se i preko krila, pokušavalo se i sa udarcima iz daljine skokovima, ali je mreža Banjalučana ostala netaknuta. Bilo je šansi, ali i peha. Sve u svemu bilo je jasno da ekipa nema pravog, maštovitog i visprenog režisera, igrača u sredini terena, od koga bi dolazile prave ideje i pravovremene lopte. I to što smo gledali bilo je mučno i nemoćno loptanje. Navijači su bili deprimirani, a i oni trezveniji prijatelji Partizana osećali su neku gorčinu u ustima. I svi su imali isto pitanje: šta je to sa „crno-belima“? Ekipa ima vrednost, igrači se trude, pa ipak ne ide.
Pravi potez
I tokom tih sumornih 45 minuta igre često smo bacali pogled na klupu. Mislili smo kakav je sad jad u duši trenera Kaloperovića; šta će preduzeti da se situacija izmeni, da bude bolje, lepše i efikasnije. I Kaloperović čini ono što treba: ojačava srednji red! Umesto darovitog i ne naročito disciplinovanog Todorovića uvodi inteligentnog i malo sporog Đorđića. Iskusni igrač počinje kao da u džepu od gaćica ima čarobni štapić. Svojom visprenošću kao da je ozračio saigrače i slika se iz osnova menja. Svemir Đorđić je ubrzao igru, počeo je majstorski da šalje lopte isturenim napadačima i ta direktna proigravanja sejala su paniku u redovima protivnika. Bilo je samo pitanje trenutka kada će pasti prvi gol da bi se posle u slapovima punila mreža Banjalučana.
Primer Đorđića potvrđuje staru istinu: da se bez nadahnutih, autentičnih i hitromislećih igrača u srednjem redu ne može igrati ni raznovrsno, ni lepo, ni efikasno. Znamo: Đorđić ima svojih mana. Ali je jedno izvesno: njegove lopte su iznenađujuće za protivnika i dovode saigrača u šansu a to je ono što se traži.
Vukotićeva majstorija
Bjekovićev drugi gol izazvao je dugo snažan aplauz svih prisutnih. Požrtvovanom asu pljeskali su čak i pristalice Crvene zvezde. Bar oni u ložama. Bila je to sinteza osećaja za gol, veštine udarca i požrtvovanja. To je bila kruna velikog Bjekovićevog napora na ovoj utakmici.
Drugom velikom asu „crno-belih“ na ovoj utakmici nije baš najbolje išlo. Mnogo je hteo, trudio se, dolazio u gol-pozicije, ali mu jednostavno ništa nije polazilo za nogom. I onda kada smo već bili spremni da to shvatimo kao jedan loš dan Vukotić nas je naterao da ukrstimo dlanove i da nam u očima ukreše divljenje. Načinio je lom u šesnaestercu gostiju. Ostavljao je za sobom jednog po jednog protivničkog igrača pa je izdriblovao čak i golmana Ađanskog da bi onda nesebično vratio loptu agresivnom Peroviću koji kroz šumu nogu oštro šalje loptu u mrežu. Stadion se pretvorio u ljudski Vezuv!
Bio je to pravi melem za navijačke duše. Ta Vukotićeva majstorija, Perovićev prvi gol u prvenstvu i konačno ono 3:0 na semaforu bili su najprijatniji trenuci tog popodneva.
To drugo poluvreme utakmice sa Borcem imalo je nešto što treba istaći. To je razigranost, smelost, agresivnost svakog pojedinca. Ali ne kroz solo akcije, već u saradnji sa saigračem, kolektivno. Bilo je nečeg ajaksovskog u igri Partizana tokom tih 45 minuta igre. Na razlici između prvog i drugog dela igre iskustva moraju izvući i stručni štab i igrači da se ne bi ponovilo ono što smo videli pre odlaska na odmor. Samo se tako može ići napred i usavršavati igra. Dakako, pre svega se mora znati šta hoćemo!