KROZ NAŠU LUPU
Kada je selektor Novosel predložio da ekipa Partizana reprezentuje jugoslovensku košarku na Balkanskom šampionatu mnogi su u tome videli veliku odgovornost „crno-belih“, pa je bilo i takvih glasova koji su govorili da Partizan greši. Rukovodstvo kluba, stručni štab i igrači mislili su drugačije. Nisu se uplašili. Rekli su: čovek jedino ne greši onda kada se uzdržava od svakog delanja. I otišli su u Rumuniju. Vratili su se uzdignute glave. Osvojili su zlatnu medalju i ne samo sačuvali ugled jugoslovenske košarke, već su ga još i uvećali.
Pre puta trener Ćorković je rekao: „Osvojićemo prvo mesto!“ I sada možemo da kažemo: kakva je to želja koja nije ostvarljiva. I radost koju sada osećamo, posle serije pobeda, dokazuje da nam pripada. Ali, stara je istina da čovek voli ono što nema. Partizan u košarci još nema titulu prvaka Jugoslavije, mada je osvojio zlatnu na Balkanijadi. Pred nama je novo prvenstvo. I šansa. Mudri kažu da svaka stvar dođe u svoje vreme. Za Partizanove košarkaše izgleda da je „došlo to vreme“. Sačekajmo. Dan početka prvenstva nije daleko.
Jedna stara poslovica kaže: Ili kamenom o lonac, ili loncem o kamen, teško loncu. Tako bismo mogli da kažemo i za fudbalske navijače. U nedelju je neko u Partizanu odlučio da se otvore samo ulazi za „zapad“ i „sever“. A Borac je pretio domaćinu, pa je trebalo očekivati da će severni beogradski navijači pojaviti u većem broju nego što su to dozvoljavali kapaciteti na tim delovima stadiona. Tako je i bilo. Tog toplog popodneva gledaoci su se preznojavali tesno zbijeni jedan uz drugog. Zašto? Zar bi toliko skupo bilo da je otvoren još i „jug“. I ne samo to. Navijači tokom godina stvaraju naviku, vole da utakmicu gledaju sa uvek istog mesta, imaju taj omiljeni ugao i osećaju se kao „kod kuće“. Ako ih neko mimo njihove volje pošalje na drugo mesto, onda to već kvari raspolože.
Na stadionu Crvene zvezde u derbi meču sa Partizanom bilo je još gore. Gledaoci su na „zapadu“ stajali, kisnuli, gušili se a za to su platili 80 dinara. Izgleda da je bilo više gledalaca nego što to dozvoljava kapacitet tog dela tribina na najvećem stadionu u našoj zemlji. Klubovi su dužni da o tome vode računa. Gledalac mora i na stadionu da dobije određeni komfor, da zna da će imati svoje mesto i da ga niko u tome neće ometati. Na žalost, u nas to nije tako. Mesta nisu numerisana i o tome uprave stadiona ne vode računa. Možda bi klubovi mogli da postave takav zahtev upravama sportskih objekata, ta da i naši navijači imaju uslove kao i svi drugi u svetu.
Svetomir Belić je poraz u polufinalu na Mediteranskim igrama u Alžiru primio odviše tragično. Rekao je da napušta boks. I ubrzo smo se uverili da nema apsolutne bezutešnosti: Belić je promenio odluku! Objasnio je da to „više čini zbog Partizana“, jer je plasman na tabeli nezavidan. Da li je to bio elegantniji izlaz iz neprijatne situacije u koju je sebe uvukao brzopletom izjavom ili iskrena pobuda pokazaće vreme.
Ono što iznenađuje to je da Belić nije otputovao u Pulu i to je odlučio meč u korist domaćina (11:9). Ostaviti klub — to je udarac koji može da učini samo neprijatelj. Belić to nije. Ali, ako je to bio demarš za neku neispunjenu obavezu kluba prema njemu, onda je izabrao najgori od svih mogućih puteva. To je ravno užasu, donosi bol koji zamračuje srca navijača i jedino to oni nikad ne praštaju svojim ljubimcima. Takav Belićev protest je neprihvatljiv. Možda takav delikt prevazilazi i sam klub, pa bi o tome trebalo da se čuje i mišljenje onih najvažnijih ličnosti iz sportskog društva Partizan. Jer: u pitanju je ime Partizana!