ONI SU BRANILI DRŽAVNE BOJE
Boris Čukvas:
- Igrao: od 1954. do 1956.
- U klubu: PK Jadran (Herceg-Novi) i PK Partizan
- Na mestu: beka
- Reprezentativac: 70 puta
- Zanimanje: direktor sektora u INEX-i
Boris Čukvas, zvani „Pop“ smatran je svojevremeno, kada je počeo da se bavi vaterpolom, jednim od najtalentovanijih jugoslovenskih igrača. U vreme dok je igrao za svoj matični „Jadran“, u Herceg Novom, Novljani su redovno vodila glavnu reč u ovom popularnom sportu. Zato nije čudo što je, uz nezaboravnog „Cikotu“ (Stanišića) bio sportski idol Boke Kotorske, a još manje što mu njegovi Bokelji nisu nikada oprostili prelaz u Partizan. Iako je Jadran tokom minulih godina napustilo mnogo vrsnih igrača, ipak su jedino Čukvasov odlazak — čak i posle osam godina — smatrali nekom vrstom „zavičajne izdaje“!
„Žal“ Novljana za „Popom“ je sasvim shvatljiv kad se ne ispusti iz vida činjenica da je on jedini pored „Galeta“ (Muškatirović), veoma rano postao i državni reprezentativac, probivši se u onu legendarnu ekipu „plavih kapica“ koju su predvodili takvi asovi kao što su bili Kurtini, Bakašun, Đovaneli i Kačić!
I u Partizanu i u nacionalnom timu Čukvas je bio godinama jedan od stubova ekipe. Imao je u stvari najnezahvalniju ulogu — čuvao je redovno najisturenije protivničke napadače i bio je za najpoznatije svetske „sidraše“ tog vremena teško i retko premostiva prepreka! Njegov naslednik u Partizanovom timu u toj ulozi bio je docnije Perišić. A u nacionalnom timu tako uspešno je, pored njega i Perišića, obavljao ovaj zadatak još samo Bonačić.
Jasno, ovako savršeno obavljanje ovog odgovornog i veoma napornog zadatka Čukvas je mogao da zahvali pre svega izvanrednim fizičkim dispozicijama, alu i urođenoj „igračkoj lukavosti“, odnosno ogromnom iskustvu u bazenu, s obzirom da je bio učesnik dve Olimpijade (1956. U Melburnu i 1960. u Rimu), kao i svih Evropskih vaterpolo šampionata koji su se u to vreme održavali.
Najslavnije dane u crno-beloj kapici Partizana proveo je u godinama između 1963. i 1966. kada je kao kapiten predvodio naše vaterpoliste u njihovim najvećim podvizima — u osvajanju tri Kupa evropskih šampiona (1963. U Zagrebu, 1965. U Magdeburgu i 1966. U Ženevi). Baš u ženevskom finalu rastao se zauvek od vaterpola kao aktivni igrač, ali ne i od vaterpolo-sporta i Partizana.
Nastavio je kao trener crno-belih naraštaja i u godinama 1967—1970. vodio je sa velikim uspehom šampionsku ekipu Partizana. U sezonama 1969. i 1970. zajedno sa Antom Lambašom, vodio je našu najjaču državnu selekciju, koja je pod njegovom komandom osvojila bronzanu medalju na Evropskom šampionatu u Barseloni.
Nažalost, jednog trenutka našao se u procepu — između sporta i egzistencije. Povinujući se životnoj nužnosti napustio je vaterpolo i posvetio se svom životnom pozivu u kome je takođe postigao odlične rezultate — relativno brzo postao je direktor sektora jednog od najvećih jugoslovenskih izvozno-uvoznih preduzeća (INEKS).