Komentar utakmice Partizan — Čelik (1:1)
Bio je to jedan od onih nezaboravnih ambijenata. Puno gledalište, divno veče, slavljenička atmosfera, gotovo jedan dah i jedno srce među desetinama hiljada prisutnih. Nedostajalo je samo ono da Partizan pobedi, pa da svi odemo ne samo odobrovoljena srca, već srećni na onaj način koji to samo sport može da pruži.
Ali, i ovoga puta tradicija je nastavljena: slavljenik uvek daje manje od onog što može! Tako naši momci nisu ispunili očekivanja. Treba priznati: zadivljujuće su se borili, hteli su mnogo i pošteno su obavili svoj posao, Ali, to nije bilo dovoljno da bi se pobedio jedan žilav, spreman i dobar tim kao što je Čelik.
Glavni krivac za podelu bodova i naša smračena raspoloženja je onaj igrač, koji nas je toliko puta uspeo da uznese u sfere divljenja — Momčilo Vukotić! Majstor fudbalske igre te večeri nije bio na visini svoga ugleda. Malo je sarađivao a više želeo da igra solo. Hteo je da nemogućno učini mogućnim i gotovo je lupao glavom o zid zgusnute odbrane gostiju. Igrač tako suptilne mašte i prefinjene tehnike ne sme da bude svojeglav, mora da inteligentnije bira način i put za pobeđivanje protivnika, a on najčešće vodi kroz pravovremenu saradnju sa igračima. Vukotić je, možda i podsvesno, želeo da bude junak večeri, a ispao je tragična figura.
Ono što ne može da mu se oprosti to je što je posle jedne bravure u šesnaestercu Zeničana predriblovao sve rivale, pa čak i golmana Alimpića, i tada nije poslao loptu u gol, već je nastavio svoju igrariju i rezultat je ostao nepromenjen. A to je bio trenutak odluke. Da je tada dao gol, Partizan bi sigurno pobedio. Samo tri minuta posle toga Buza je izjednačio i u tome je ona zla kob Vukotićeve nesmotrenosti.
Naravno, jedna nesreća nikad ne ide sama: kasnije je najbolji pojedinac meča, Nenad Bjeković, promašio gol sa 11 metara i sve je moralo da se završi onako kako je i ostalo zabeleženo na semaforu.
Trener Kaloperović nam je posle utakmice ovako odgovorio na pitanje zašto je Partizan igrao sa petoricom špic-igrača u navalnom redu.
— Hteo sam da Zeničane od prvog minuta nateram u defanzivu, objašnjava Kaloperović. To smo uspeli, stvorili smo i dovoljno šansi ali, na žalost, nismo ih iskoristili. Nevolja je u tome što su nam krila podbacila.
Slažemo se da Zavišić i Boško Đorđević nisu igrali dobro, ali se ozbiljno postavlja pitanje i kako se sa njima igralo, ko ih je i kako proigravao, kada su jedan pored drugog bili sve sami igrači za završetak napada. Dobra kompozicija navalnog reda podrazumeva petorku raznorodnih igrača i tek tada, kao suprotni elementi, mogu činiti pravo jedinjenje, odnosno homogeno. Ovako…
I još nešto: u koncepciji Partizanove igre ne vidi se nastojanje da se pronicljivom taktikom stvori prostor za napad, pa da se potom direktnim i pravovremenim loptama opasno ugrozi protivnik. Za prvo je potrebna drugačija shema rasporeda igrača u navali, a za drugo inteligentni igrači i vrsni tehničari, jer je u fudbalu najteže igrati brzo, pravovremeno, bez zaustavljanja i sa rizikom.
Posle Željezničara još jedan gost nam je neplanirano odneo bod. I tako smo opet u mogućnosti da verujemo da će se ponoviti stara priča: da će nam lakše biti u gostima nego na sopstvenom terenu. A to ne obećava visok plasman na tabeli.
Jedan veliki napor ostao je bez nagrade, Ne možemo to pravdati zlom srećom ili onim kako olako propuštamo šanse. Pre svega se treba upitati — kako ih stvaramo. Stihijom, htenjem ili nadigravanjem, igrom pred kojom protivnik postaje nemoćan, u tom problemu leži pravi odgovor za jesenje oscilacije.