Pred njima je budućnost: Tomić (22) je ove jeseni skrenuo na sebe pažnju stručnjaka i navijača. — Budući inženjer zasad samo gradi Partizanove pobede
Pored golmana Ivančevića navijači „crno-belih“ dobili su još jednog igrača ohrabrujućih sposobnosti. To je novi centarhalf Partizana Tomić. I zato što je ta samovoljna igračka sila sva okrenuta interesima tima sigurno je da će ubrzo osvojiti navijačka srca. Uostalom, gledaoci se nikad ne mogu prevariti. Nekim nepogrešivim instinktom osećaju ko je na terenu veličanstveno odan timu, ko se bori do kraja, zna i daje sve što može. A Tomić je upravo takav tip igrača. I zato će, ako ovako nastavi, postati novi ljubimac.
Partizanovo čedo
Tomića sam upoznao tek ovih dana. Prišao je vrlo smerno, pozdravio se sa lakim naklonom glave i seo. Posmatram ga i ne mogu da se otmem utisku da mi na nekog liči. Ima impozantnu pojavu, visok, skladno građen podseća na najlepšeg manekena. Njegova zlatno plava kosa i zasvođeno čelo kada se pogledaju iz profila čovek mora da zaključi da novi prvotimac Partizana neodoljivo liči na Bobi Mura, proslavljenog engleskog reprezentativca.
Ima neke prirodne otmenosti u njegovom držanju, ležernosti u govoru i načinu na koji izlaže ono što misli. Prijatan je sagovornik, uzdržan, nenametljiv. Neka neodoljiva skromnost izbija iz njega i otud uverenje da ga nikakva uobraženost neće odvesti na krivi kolosek i zaustaviti početo napredovanje.
Interesuje nas kako se oseća kao prvotimac i da li je zadovoljan onim što pruža.
TOMIĆ: Ja sam od svoje trinaeste godine u Partizanu. Igrao sam fudbal u školi i tamo me je zapazio profesor fizičke kulture Belošević, inače poznati košarkaški sudija. Odmah mi je rekao da odem u Crvenu zvezdu i da se javim Miljanu Miljaniću: To je bilo 1966. godine, baš u vreme pre nego što će Miljanić postati trener prvog tima. Naravno, to mi nije bilo blizu pameti, jer sam od kad znam za sebe navijač Partizana. Uostalom, svi u mojoj porodici navijaju za klubove „crno-belih“ i zato sam otišao na stadion JNA. Prihvatili su me odmah i tako sam počeo da učim fudbalsku azbuku. Prvo sam igrao beka, a kada sam dobio ovu visinu prebačen sam na mesto centarhalfa.
P. VESNIK: Vi ste prošli Partizanovu fudbalsku školu, ovu iz poslednje decenije. Da li ste je uspešno završili i šta vam nedostaje — upitali smo novu nadu Partizana.
TOMIĆ: Nemam potrebnu okretnost za mesto na kome igram, jer sam poslednji čovek odbrane, meni nijedan protivnički igrač ne sme da promakne. Vrlo sam brz na 20, 30 i 50 metara. Na testovima kod dr Opavskog bio sam brži i od Bjekovića ali je on okretniji i brži u startu, na malom rastojanju. Nisam zadovoljan svojom tehnikom predaje lopte. Sve je dosta naglašeno, protivnik to vidi, služim se više unutrašnjom stranom stopala, „telefoniram’“ kako se to kaže fudbalskim žargonom. A hteo bih da budem raznovrsniji. Nije neskromno ako kažem da bih želeo da igram kao Bekenbauer. Ne mislim da ću dostići njegov nivo, ali to je moj uzor. Dok sam bio u podmlatku želeo sam samo jedno: da igram kao Paunović. Dopadala mi se njegova lakoća, brzina, jednostavnost s kojom je izlazio na kraj sa protivnikom i, iznad svega, korektnost prema rivalu. Sad kad sam se malo približio „Paunu“ hteo bih dalje u visine, želim Bekenbauerov način igre, jer je „korektor“ u modernom fudbalu igrač koji često ide napred, započinje akcije napada, pa čak i šutira na gol, a za to je potrebna kompletna ličnost. I zbog toga se ne zanosim ovim što sam već na prvim utakmicama postigao. Moram još mnogo da učim i to činim gotovo svakog dana.
Budući inženjer
Tomića ne treba prikazivati romantičarskim bojama, jer je on mladić takve prijatne spoljašnosti da ga devojke i doživljavaju kao modernog viteza. Ali, uprkos tome on je krajnje realan. Ništa ne uveličava, usmerenost dominira u njemu i to je klasičan slučaj skromnosti.
Doznali smo da novi centarhalf u svom starom klubu nije olako došao do dresa prvog tima. Odmah pošto je izgubio pravo igranja za juniore ustupljen je na godinu dana „Jagodini“, da bi se, zatim ponovo vratio u matični klub. Za to vreme je stekao određeno fudbalsko iskustvo ali je zato izgubio godinu na Saobraćajnom fakultetu.
TOMIĆ: Žao mi je što još nisam dao sve ispite sa druge godine. Jedno je sigurno: fakultet ću završiti dok joj igram fudbal, bez obzira kojim će se putem odvijati moja igračka karijera. To je moj cilj. Istina, to nije lako, jer je život profesionalnog fudbalera pun obaveza i napora.
Podsetili smo ga na njegov debi u prvom timu Partizana, na onoj neočekivanoj pobedi u Splitu (2:1), kada je uspešno čuvao reprezentativca Šurjaka.
TOMIĆ: Da, tada smo otišli u Split unapred ožaljeni, jer smo morali igrati sa nekoliko rezervnih igrača. Imao sam veliku tremu sve dok utakmica nije počela, a onda sam bio koncentrisan samo na Hajdukovo levo krilo. Oduzimao sam mu lopte, uklizavao, skakao sa njim na visoke lopte i u tom zanosu igre ponekad sam ga i rušio. Sećam se da sam baš na toj prvoj utakmici dobio i prvi žuti karton. Šurjak najbolje zna da ga nijednom nisam napao sa lošom namerom, nisam išao da ga povredim. Uostalom, ja to nikad ne činim, jer to smatram podlošću a to je za niske karaktere. Umem da uđem u protivnika, da koristim snagu u duelu, ali uvek sa ciljem da dođem do lopte.
U bujici silovitih događaja koje ove jeseni doživljava jedna radost dominira: gol koji je postigao u Kragujevcu, prvi prvenstveni gol u dresu prvotimca!.
TOMIĆ: Bio je faul za nas, sa strane. Pre toga nisam išao napred. Ali, Kragujevčani su vodili sa 1:0, i kod tog prekida pitao sam Kaloperovića da li mogu, da idem na skok. Klimnuo mi je glavom i pokazao rukom. Neki unutrašnji osećaj mi je govorio da ću dati gol. Lopta je visoko dobačena, lepo sam se odrazio i čim sam je udario osetio sam da će biti u mreži. Bio sam beskrajno srećan. Posle smo dali i pobedonosni gol i neka razlivena radost osećala se u autobusu dok smo se vraćali. Taj ću trenutak sačuvati duboko u srcu, to mi je dosad najdraži gol.
Rekao je to vrlo preživljeno i tako iskreno kao da i sada pojačano uživa u tome. Po tome bi rekao da je još dečak, podanik prve mladosti, onog najlepšeg doba koje, na žalost, brzo prođe i posle ga samo dozivamo.