KROZ NAŠU LUPU
Kada se igrači osećaju kao moć a ne kao članovi kolektiva, onda nešto nije u redu ni sa njima ni sa klubom u kome igraju. A upravo tako se ponašaju Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić! Kao najbolji igrači, osovine tima oko koje se okreće igra, prvi strelci i zvezde zbog kojih se najčešće i dolazi u dvorane dozvolili su sebi više njego što je to igračima dopušteno.
I jugoslovenskom, pa i svetskom sportu bilo je mnogo igrača izuzetne klase, velikog ugleda, visoke popularnosti, takvih koji su dali poseban pečat vremenu svoje aktivnosti, pa su kao legende nastavili da žive i posle prestanka sportske aktivnosti. Ali, trajnost jednog imena nerazdvojno je vezana za ličnost dotičnog sportiste, za njegovo ponašanje na treninzima, utakmicama, u porodici, klubu i na javnom mestu. Samo jake individualnosti uspevale su da i u plimi slave sačuvaju unutrašnju ravnotežu, da se ničim, sem kvalitetom i igrom, ne izdvajaju od ostalih i pored toga što se zna da su oni prve zvezde, nezamenljivi, najbolji.
Kićanović je veličanstven igrač! Postao je sinonim za ono najbolje među koševima; on je idol za desetine hiljada mališana koji maštaju da jednoga dana igraju košarku sa tako eminentnom veštinom kao što to čini njihov Kića. On je i borac na terenu. Ali, često sebe stavlja iznad tima. Igra isuviše solistički, čak nedopustivo za principe kolektivne igre u modernoj košarci. Često hoće sam da rešava situaciju na terenu; ignoriše saigrače, „siluje“ i tada postoji samo On na terenu. I šta biva? Ponavlja se slučaj Plećaša u Lokomotivi ili doskora Stojanovića u BEKO-Beogradu: najbolji strelac je glavni krivac što su bodovi pripali protivničkom timu. Jer jedan igrač, ma kako velik bio, ne može sam da rešava utakmice. Tu su i ostali članovi ekipe. Neki su objektivno i mnogo slabiji od glavne vedete bez njih se ipak ne može.
I još nešto: Kićanović i Dalipagić žele da se i van terena izdvoje od ostalih svojih drugova. Privilegovanim statusom, popularnošću, nekim pravom koje su sebi dali mešaju se u sastav tima, utiču na koncepciju igre, traže sami tajm-aut i za njih je trener Ćorković više neposredni izvršilac njihovih ideja, želja i namera nego što je čovek koga treba slušati da ne kažemo i poštovati.
Doznajemo da Dalipagić ne trenira redovno. Stalno je u pozi nezadovoljnika; veruje da nije adekvatno nagrađen, hteo bi veća priznanja i nove privilegije, želi više od onog što se u našim uslovima može, jer su i on i Kićanović po svemu u vrhu. Uostalom, tako i treba, jer su najbolji ne samo u Partizanu već i u jugoslovenskoj košarci.
Njihov odnos prema treneru je najblaže rečeno nedopustiv. Igraču je dozvoljeno da jednog trenera cene više a drugog manje, ali dok je on u toj funkciji dužni su da se odnose sa poštovanjem, da mu kao prvi igrači najviše pomažu, čak i da mu štite autoritet. Pokazivati moć nad trenerom — to je najgori vid ponašanja. Možda je trener Borislav Ćorković isuviše blizak sa ovom generacijom, nema potrebnu disciplinu, pa im popušta više nego što bi to trebalo. Posebno Kići i Praji. Ali baš u takvim odnosima oni bi trebalo da budu veliki. Kao ljudi. Da se ne odnose potcenjivački, uobraženo, samosvesno, da budu puni sebe i svoje taštine, već da sa njim najbliže sarađuju, da mu pomažu, da to čine na učtiv i sportski način, ne potencirajući svoju ličnost.
Partizan ove godine ima velike šanse da bude šampion. Ako se to ne dogodi glavni krivac, neće biti trener, već upravo dva najbolja igrača — Kićanović i Dalipagić! Ovi redovi ne zvone na uzbunu. Jedan poraz u drugom prvenstvenom takmičenju ne znači tragediju. Ali, atmosfera u klubu, a pre svega ponašanje dvojice najboljih, ozbiljan su indikator za stanje koje je blisko onom čuvenom Hamletovom monologu koji počinje: „Ima nečeg trulog u državi Danskoj…“