Draga redakcijo,
Prevalio sam dalek put, zajedno sa mojim drugovima, da bih prisustvovao derbiju Partizan — Crvena zvezda. Pošli smo bez ulaznica, računajući da ćemo ih nekako nabaviti u Beogradu, na dan utakmice. Doduše, ja sam ulaznicu imao, ali moji drugovi nisu, pa smo se pravo sa železničke stanice uputili na stadion JNA, to zdanje o kome stalno sanjamo. Mi retko imamo priliku da dođemo u Beograd, pa smo želeli da na dan derbija vidimo gde žive i rade naši ljubimci. Na blagajnama su se tiskale hiljade navijača ne bi li nabavili ulaznice. Moji drugovi su imali sreće, kupili su karte, pa našoj radosti nije bilo kraja. Onda smo pored restorana želeli da vidimo i prostorije kluba. Pričao sam drugovima kako će videti šta znači biti član Partizana. Ali, sve je bilo zatvoreno, nigde žive duše u prostorijama. Zatim su dve dobre žene, čistačice kad smo im rekli odakle smo došli i šta želimo da vidimo, otključale vrata i pokazale nam prostorije. Bili smo oduševljeni i jako nam je žao što ne znamo njihova imena da im se javno zahvalimo.
Čini nam se da bi Partizan morao da vodi malo više računa o nama iz unutrašnjosti, pa da za veće utakmice ostavi u rezervi jedan broj ulaznica, jer u poslednje vreme sve veći broj navijača dolazi iz unutrašnjosti.
Naš vikend u Beograd nije propao, bez obzira što nam je Crvena zvezda nanela težak poraz. Mnogo smo videli, videli smo jednu veličanstvenu Partizanovu publiku, koja je i u porazu umela da bude velika.
— Asim Tehović, Novo Brdo 22, Visoko