(ili: Partizan između poraza od Napretka i pobede protiv Borca na putu ka uspehu!)
Partizan je, izgleda, krenuo!
Polako, sporo, s mukom, uz škripu mašinerije — „parni valjak“ se, ponovo, našao na putevima uspeha, prelazeći sve sigurnije preko teških prepreka…
- u Kupu šampiona,
- u Kupu Maršala Tita,
- u domaćem šampionatu,
misleći pomalo i na obaveze u nedovršenom SE-kupu, gde ga čekaju još dva finalna meča sa Honvedom!
— Obaveza je puno, a fond igrača nam je tanak! — kaže Ante Mladinić, procenjujući realno trenutnu situaciju „Partizana“.
Samo otkad je Mladinić došao među „crno-bele“, ekipu je napustilo 13 kvalitetnih igrača-prvotimaca, pa ipak tim se nekako sastavlja i, koliko može, odgovara svojim obavezama… Da su u Partizan, u prelaznom roku, došli Džoni i Blagojević, kao što se očekivalo (uoči starta u Kupu šampiona), bila bi druga pesma. Ali, sada ne vredi jadikovati, jer — Džoni je već stub Dinama, a Blagojević jedna od udarnih snaga Zvezdinog novog tima. Uostalom, dobro se zna zašto u Partizan ne dolaze vrhunski igrači…
Mi smo zacrtali jednu politiku poštovanja postojećih propisa, — kažu u Partizanu. — Zbog toga, svesni smo da u svakom prelaznom roku ostajemo „kratkih rukava“, iako bi mnogi kvalitetni igrači rado došli u naš klub, prvenstveno zbog stila rada.
Ukratko, za svoje principijelne stavove, Partizan je dobio aplauze — ali, nije dobio i igrače!
Sani i Bobe
To, danas, treba prihvatiti kao činjenicu (zbog koje smo, uostalom, ponosni). Ovoga principa treba se i ubuduće dosledno držati (uprkos ponašanju nekih drugih klubova): Partizan ne mora biti prvak po svaku cenu, ali uvek mora ostati dosledan sebi!
Kako sad stvari stoje, u Partizan mogu doći samo oni kvalitetni igrači koje su drugi klubovi, iz nekih razloga, „otpisali“ — kao Santrač ili Pavković. A praksa je pokazala da ti igrači, tek u Partizanu doživljavaju svoju igračku renesansu — praktično, vraćaju se fudbalu!
I na to smo ponosni.
Gledajući, danas, Santrača (za koga se mislilo da mu je vreme prošlo) i Pavkovića (za koga se govorilo da mu je budućnost u sviranju na gitari), kako vešto izmenjuju „duple pasove“ u crno-belom dresu, svesni smo da su njih dvojica postali ne samo pouzdani delovi Partizanove mašinerije, već da su postali i sledbenici one fudbalske škole koju Partizan danas gaji.
Iz te škole, takođe, dolaze i jedan Prekazi, Varga, Zalad, Živković, Lazičić i Klinčarski — igrači Partizanovog novog talasa, čije vreme tek dolazi i koji će svoj maksimum u crno-belom dresu tek pružiti.
Od „otpisanih“ i od „poletaraca“, Mladinić i njegov stručni štab vešto kombinuju tim, koji bije bitke na nekoliko frontova, dovodeći naš fudbal i na međunarodnu klupsku scenu.
To je igra nad ambisom, koji neprestano preti!
Dovoljan je bio samo jedan trenutak samozadovoljstva i neopreznosti, pa da se doživi brodolom. Takav trenutak je „zadesio „crno-bele“ već na prvom prvenstvenom meču ove jeseni, na utakmici s Napretkom, onog baksuznog 13. avgusta, kad se Borotina mreža čak tri puta zatresla, na način koji više nikada ne bi smeo da se ponovi.
Bićetov realizam
Sve što se dogodilo potom — između 0:3 protiv Napretka i 3:0 protiv Borca — predstavljalo je period stabilizacije za crno-beli tim: od blic-pobede u Ljubljani (4:2 sa Olimpijom), preko grčevite serije narešenih igara u gostima i kod kuće (2:2 Hajdukom, 2:2 sa Željezničarom, 3:3 sa Dinamom i 0:0 s Radničkim), sve do početka novog pobedničkog ciklusa u sva tri velika takmičenja, u kojima Partizan učestvuje (u Kupu Maršala Tita pobeđen je OFK Beograd sa 5:1, u Kupu šampiona savladan je čvrsti drezdenski Dinamo sa 2:0, dok je u poslednjem prvenstvenom meču ubedljivo nadigran Borac i ispraćen sa 3:0!).
Partizan je, tako, tek u sedmom prvenstvenom kolu zabeležio prvu pobedu na domaćem terenu i stekao — pozitivnu gol-razliku! Navala je nastavila sa efikasnom igrom, dok je odbrana u tri poslednja meča ostala nesavladana (protiv Radničkog, drezdenskog Dinama i Borca). I, tek sada, posle svih ovih ohrabrenja, poraz protiv Napretka počinje da bledi… Mladinić, na sve to, kaže:
— Trenerski posao treba gledati u dugotrajnom procesu, jer nije suština u tome da li si jednu utakmicu dobio ili si je izgubio…
Rad u Partizanu je na dugu prugu.
Poraza će, svakako, biti — ali važno je da konačni skor bude pozitivan. Zbog toga, treba biti strpljiv, spokojan, samouveren i, sa punim poverenjem, treba čekati na neizbežne rezultate onog stručnog rada koji se u Partizanu tako dobra neguje, jer čitava ekipa stručnjaka daje svoj puni udeo.
Trenuci krize su mogućni, kako u igri čitave ekipe (poraz protiv Napretka nas je u to uverio!), tako i u igri pojedinaca (kako drugačije protumačiti slabe partije i nesigurne poteze kojih je, u ovoj sezoni, bilo i u igri Borote, i u igri Hatunića, Đurovića ili Zavišića?). No, Mladinić je mudar — u teškim trenucima ne hvata ga panika, a u trenucima trijumfa ne gubi smisao za realnost!…
Partizan je uvek — Partizan
Ipak, kada se sve sabere, za razliku od Branka Stankovića, koji je posle Zvezdinog poraza u Berlinu deprimirano izjavio da „crveno-beli“ još uvek nemaju tim za veliku evropsku scenu (a podsetimo da je Crvena zvezda radikalno pojačala svoje redove u ovoj sezoni, čak sa osam novih igrača) — Ante Mladinić je pobedom i igrom protiv Dinama iz Drezdena pokazao da Partizan, uprkos svim nedaćama, ima ekipu koja može uspešno da se nosi i sa najjačim evropskim timovima (to su, uostalom, pokazale i druge Partizanove međunarodne utakmice — mečevi sa Zbrojovkom, Peruđom, Hamburgerom!)…
Zato, treba verovati u „crno-bele“, treba ih podržati baš sada, kad čine ogromne napore da stabilizuju svoje redove — i u ekipi i u stručnom štabu — i da, ponovo, uzdignutog čela, krenu stazama uspeha.
Partizan treba stvoriti i jedan novi šampionski tim: idući bez predaha iz bitke u bitku, treba stvoriti dostojne zamene za Borotu, Zavišića, Hatunića i druge (koji će, uskoro, morati da skinu slavni crno-beli dres), treba staviti na noge jednu novu igračku generaciju, kojoj pripadaju Zalad, Živković, Lazičić, Varga, Prekazi … (to je generacija koja će nastaviti da nosi crno-beli dres, natapajući ga novim znojem!), treba u vatri ljutih bitaka stvoriti veliki tim koji će, narednih godina biti poštovan i u svetu i kod kuće — a, usput, treba odoleti i svim pritiscima (jer, što je Partizan jači, više je i na udaru!).
To su, dakle, realne prilike u kojima traje današnji Partizan — a tih teških prilika, podjednako, moraju biti svesni i članovi stručnog štaba, i igrači, i Partizanovo rukovodstvo, i navijači „crno-belih“, konačno.
Proces je dugotrajan i težak.
Ali, PARTIZAN je uvek — PARTIZAN!
I kad gubi sa 0:3, i kad pobeđuje sa 3:0!