Jedna neizvesnost je prekinuta: Najbolji igrač „crno-belih“ nije želeo da postavlja nikakve uslove, čak ni stan nije tražio
Postoje ljude koje je dovoljno videti, pa da o njima nekim unutrašnjim osećanjem, možda instinktom, osetite da je u pitanju dobar čovek, neka inkarnacija poštenja.
Nenada Stojkovića sam upoznao u Rovinju, na jednim zimskim pripremama Partizana, kad se za njega gotovo nije ni znalo, Pao mi je u oči ne samo impozantnom pojavom, licem tako neobičnim, kao na starom rimskom novcu, već svojim držanjem, načinom na koji je hodao, govorio… Još više time, što sam osetio da je to ličnost iznutra osvetljena, kao svi ljudi od duha.
Nismo dugo razgovarali. Ali, i to je bilo dovoljno. Odmah mi je bilo jasno da je to mladić nadprosečne inteligencije, da ima zdravu sportsku ambiciju, pa čak i da pati što mu se ne pruža šansa. Nije to rekao. Čoveku takve personalnosti to i ne priliči. Ali, ja sam to osetio između onoga što je govorio.
Interesovao sam se kod Džine Simonovskog o potencijalu dojučerašnjeg juniora Stojkovića. Rečeno mi je da je vrlo talentovan ali da još mora da uči, da je to za njegovo i Partizanovo dobro.
Tada je Toma Kaloperović davao prednost Predragu Tomiću, sada prvotimcu ljubljanske Olimpije. Stojković je osećao koliko može. Vežbao je, slušao, verovao u sebe i čekao šansu.
Ante Mladinić je odmah osetio koliko daleko može da domaši Stojković. Nije se dvoumio: dao mu je prednost nad već afirmisanim Tomićem. I nikad se nije pokajao. Danas je Nenad ono što svi znamo: najbolji jugoslovenski odbrambeni igrač nezamenljivi reprezentativac. Mada je na početku karijere već imao oreol jednog Rajka Mitića po viteštvu, shvatanju igre, protivniku, sudijama, gledaocima…
Poslednjih meseci naši najbolji klubovi želeli su da ovog sjajnog igrača dovedu u svoje redove. Nuđene su ogromne svote, mamljen je svim i svačim. U Partizanu su svi imali poverenje u Nenada. Jednom ga je Ljubo Potkonjak, predsednik Izvršnog odbora upitao kad on misli da potpiše ugovor koji mu ističe u junu 1979 godine.
— Kad hoćete, — uzvratio je Stojković.
— Dobro, imaš li neke uslove, nešto što želiš — upitao je predsednik.
— Ne! Verujem Partizanu. To je moj klub, sve što sam postigao mogu njemu da zahvalim. Ko se još pogađa sa svojim.
— Lepo. Ali ti živiš u iznajmljenoj osobi. Zar ti ne treba stan. Sad ti je i brat tu.
— Ima igrača kojima je stan potrebniji. Znam da ćete mi dati kad budete mogli.
Tako govori igrač kome bi bilo dovoljno da na svakom stadionu sveta odigra samo 20 minuta, pa da se ogroman novac slije u njegov džep. I baš zato što je tako skroman sigurno je da će dobiti stan pre nego što misli. I ne samo to: ovaj odnos je garant da će Stojković još napredovati, da neće stati sad kad je krenuo orlu u visine. Pametni i vredni najdalje stižu. samo su razmetljivci kratkog daha.
Nenad Stojković ostaje u Partizanu. Drugačije i nije moglo da bude. Između njega i Partizana nema granice: oni su — jedno!