KROZ NAŠU LUPU
Život je pun iznenađenja. Pre nekoliko nedelja svi bismo pre poverovali da će se u Holandiji naći alpinista nego da će Ante Mladinić otići iz Partizana. A dogodilo se ovo drugo.
Za one koji dobro znaju Mladinića, ta ostavka ima koren u krvi, temperamentu i psihi ovog autentičnog Mediteranca. Još jednom smo se uverili da je Biće veliki tumač srca. Strasni ljudi nikad nisu mudri. Mladinićeva, ostavka „u povratu“ već postaje tragičnost njegove ličnosti.
U jednom strasnom trenutku Biće je podneo „neopozivu ostavku“ Fudbalskom savezu Jugoslavije. Ne gledajući daleko, to je ponovio i u Partizanu. Te ostavke nisu dva lica jedne iste medalje. Naprotiv. Biće je ostao samosvojan u radu, atmosferi koju stvara oko sebe, stilu i ophođenju, pa i u — ostavci.
Za navijače Partizana Mladinić je bio ono što su sveci za crkvu. Ovom ostavkom kao da je nešto narušeno između njih. Oni su bili s njim i kad se gubilo. Dokazivali su mu da veruju u njega i kad im se srce lomi. Nisu ga ostavljali. Nije smeo ni on njih da ostavi.
Reč istine čuli smo i sa jedne i sa druge strane. Možda je ponešto ostalo nedorečeno, ali demisioniranju nije bilo mesta.
Za nas, njegove dugogodišnje sportske prijatelje, Mladinić je bio i ostaje stručnjak velikog znanja, ogromne radne energije, trener intuicije, pedagog, čovek moralne čistoće ali i slabih nerava.
Mladinić je pogrešio. To što je imao u Partizanu nigde neće naći. On je u ovom klubu od svog imena napravio veličinu i lepotu. Naravno mnogo je i dao. Zato je i šteta što odlazi.
Ako mi je dozvoljeno da tumačim Bićetovo unutrašnje stanje, imam utisak da se kaje što je to učinio. Ali, kako je čovek od reči, principa i tvrdoglavko natrag više ne može. I zato, ma kako bilo tužni, moramo zatvoriti Mladinićeve strane u Partizanu. Vreme će najbolje oceniti ove dve njegove godine provedene na Brdu.
Život nas tera da se okrenemo njegovom nasledniku i onome što nas iščekuje. Sada je na kormilu Florijan Matekalo. Bilo bi pogrešno tražiti u njemu novog Mladinića. Matekalo nije trener koji je zakasnio za ono čemu je celog života težio, ta će sada da izgori što je dobio željenu šansu. To je čovek iskustva, takta, čak i neke čednosti u gledanju na fudbal i odnose.
Matekalo je iznenađen željom uprave da bude šef stručnog štaba. Samo zato što voli klub i što je disciplinovan prihvatio se da ostavi svoj stvaralački posao i sedne na usijani presto svog saplemenika Mladinića. Conjo je dovoljno jak i smeo da prihvati izazov, mada zna kakva ga golgota čeka.
Matekalo je samostalan duh ali je već na prvom koraku svio oko sebe svoje nekadašnje igrače, sada trenere. Veruje u njih kao papa u kardinale. Nema ličnih ambicija. Čak i zna da klub s njim i na njemu ne gradi neko dugoročno rešenje, jer je pomeren sa pravog mesta pravi čovek. On će sa najboljim namerama i svim svojim znanjem raditi ovaj posao, nastojeći da afirmiše svoje saradnike i igrače nego što želi da sebe vidi u nekom epicentru svega.
Otišao je čovek velikog publiciteta, a došao naslednik koji više voli mir nego udare agresivnih novinara. I to je život!