PSIHOLOGIJA I SPORT
Pauza između dva takmičarska perioda u većini sportova koristi se u dve etape. Prva predstavlja period neposredno po završetku takmičarske sezone, kada se igračima daje kraći ili duži odmor, koji oni koriste po svom nahođenju, najčešće u krugu svoje porodice ili sa najbližim prijateljima. Na žalost, većina sportista zbog maksimalne okupiranosti treninzima, utakmicama i karantinima nema veći broj bliskih prijatelja, pa oni neopaženi, u koliko žive u mestu iz kojeg potiče njihov klub, prinuđeni su da se skupljaju u klupskim prostorijama ili klupskim bifeima i gube vreme u beskorisnim pričama sa dokonim navijačima. Tako ubrzo počinju da se dosađuju i jedva čekaju da počnu treninzi i utakmice. Priroda modernog sporta, koji traži velika odricanja i dugotrajna odsustvovanja iz kruga porodice i svojih vršnjaka, pravi od mnogih sportista ličnosti defektne u socijalnom razvoju.
Druga etapa u toku pauze koristi se za ponovno okupljanje sportista i konačni odlazak na pripreme izvan mesta življenja. Boravak na planini je višestruko blagotvoran, jer u prijatnom snežnom ambijentu i na čistom vazduhu stvara se poželjna psihološka klima za uvođenje sportista u kompleksan sistem psihofizičkih priprema, sa ciljem da se organizam ovih mladih sportista postepeno digne na viši funkcionalni nivo. S obzirom na pad opšte kondicije u fazi odmora, kao i na činjenicu da je planinski vazduh siromašniji kiseonikom naročito na visinama preko 1000 metara nadmorske visine, intenzitet treninga treba dozirati kako za ekipu u celini tako i za pojedince. Poznato je da svaka osoba, ima svoje fiziološke specifičnosti u odnosu na opterećenje i prilagođavanje pojačanom režimu vežbi.
Trening mora da bude doziran tako da obezbedi uspostavljanje optimalnih funkcionalnih kapaciteta bez osećanja preteranog zamora ili psihičke nelagodnosti. Dobro isplanirane i realizovane kondicione pripreme na planini stvaraju bazu za dalji nastavak priprema u okviru kojih se glavni akcenat stavlja na taktičko-tehničku pripremu ekipe. Dobro sprovedene pripreme na planini predstavljaju nezamenljivi početak svih sportskih priprema.
Drugi deo priprema, naročito kada su u pitanju fudbaleri, obično se obavlja u krajevima sa mediteranskom klimom, koja obezbeđuje pogodne klimatske uslove za treninga i uigravanje tima kroz prijateljske utakmice. Ovaj drugi deo priprema pored svojih dobrih strana pokazao se i kao nedovoljno prihvatljiv s čisto psihološkog aspekta. A, to je ovo što smo nagovestili na početku ovog članka.
Naime, fudbaleri u toku dana angažovani su treninzima samo 2 do 3 časa. Ostali deo dana vezan je za hotel i najčešće nije ispunjen nikakvim sadržajem, Ispunjen dosadom i nostalgijom za kućom, porodicom i drugovima postaje vrlo mučan za većinu. Fudbaleri su najčešće prepušteni jedni drugima. Svakodnevno, od jutra do mraka viđaju uvek ista lica. Vreme se prekraćuje kartanjem ili se raspredaju raznovrsne priče. Spoljni događaji i zbivanja su izvan ovih ljudi. Očito nezadovoljni sobom i vremenom koje provode, osećaju se kao dobrovoljni izgnanici iz društva. Istovremeno se javljaju dileme — da li se sve ovo isplati što čine i da li su adekvatno nagrađeni za svoj krajnje asketski način života? I kao što se to dešava u svakom kolektivu, uvek se nađu jedan ili više pojedinaca koji se osećaju uskraćeni u svojim pravima od strane kluba ili tiho negoduju protiv trenera, jer ovaj, navodno, forsira „svoje igrače“. Ponekad se formiraju i grupice nezadovoljnika koje svojim ponašanjem i istupima remete jedinstvo i homogenost kolektiva. To naravno ima odraza i na njihov odnos prema treninzima, pa i igri.
Međutim, nikada se niko nije zapitao zašto se ovakve stvari često dešavaju upravo za vreme dugotrajnih priprema, kada sportisti duže vremena odsustvuju od svojih kuća.
Sportisti su mladi ljudi prepuni energije, kako agresivne tako i seksualne, koju radi uspostavljanja unutar-psihičke ravnoteže moraju povremeno da prazne na adekvatan način. Ako im se to uskrati, preti opasnost od njenog pražnjenja na socijalno neprihvatljiv način, kroz verbalnu agresiju, pružanje otpora pa čak i otvoreno fizičko obračunavanje i to ne same sa protivničkim igračima već i sa svojim najboljim drugovima. Takođe, ne preporučuje se duža seksualna apstinencija, pogotovu kod ovih koji su već navikli na uredan seksualni život. Prinudna seksualna apstinencija može, isto tako, da bude uzrok agresivnog ponašanja pojedinaca ili, pak, bekstvo u neurozu, u toku koje se sportista žali na razdražljivost, loše raspoloženje, lupanje srca, nesanicu itd.
To su razlozi zbog kojih se sve češće čuju glasovi među stručnjacima za sportsku psihologiju da pripreme sportista treba obavljati u normalnim životnim uslovima i u radnoj i socijalnoj sredini u kojoj žive sportisti. To je zapravo ambijent u kome oni igraju svoje utakmice, takmiče se pa, prema tome, nema razloga da se vode u neke druge sredine na pripreme. Osim toga, sve više je dokaza da dugotrajne pripreme, odsustvovanja i karantini imaju mnogostruke loše posledice po psihološko i socijalno sazrevanje mladih ljudi i njihovo dobro raspoloženje, a da i ne govorimo koliko boravak izvan mesta življenja ometaju školovanje sportista. Ima puno dokaza da su mnogi vukovci kada su postali prvotimci ne samo popustili u učenju već potpuno napustili škole ili studije i samo se fiktivno vode kao studenti.
To su sve razlozi zbog kojih treba preispitati dosadašnji način priprema i nešto izmeniti, jer praksa očigledno pokazuje da su naši sportisti nezadovoljni ovakvim tretmanom, koji ih isključuje iz uobičajenog života generacije kojoj pripadaju i pravi od njih nekompletne ličnosti.