Povod ovom mom javljanju „Partizanovom vesniku“ je odnos pojedinih navijača, pa čak i članova uprave, prema Dževadu Prekaziju. Znam da Prekazi nije bezgrešan i da ponekad zaslužuje kritiku za svoju igru i ponašanje, ali ipak — što je mnogo, mnogo je! Naročito me je uvredilo pismo Tomislava Ilijevskog, odnosno njegovo mišljenje o ličnosti i zahtevima tog mladog čoveka.
Istina je da Prekazi greši i ne pruža sve od sebe, niti igra onako kako zna i može i kako se od njega očekuje. Ali je isto tako istina da, dok je igrao dobro, svi smo ga kovali u zvezde i poredili s jednim Bobekom, Galićem i Milutinovićem. Momak očito nije imao snage da ponese teret obaveza, ni breme iznenadne fudbalske slave. Zatim su došle povrede, pa operacija koja ga je za izvesno vreme udaljila od terena. Kada se našao u krizi i kada mu je trebalo najviše pomoći, nije bilo uputno ocrnjivati ga, demoralisati i umanjivati mu izglede na uspeh. Mislim da je drug Ilijevski zaboravio šta je sve Prekazi do sada pružio. Neka se seti samo jeseni 1977, kada je Prekazi bio jedan od najzaslužnijih za naš veliki uspeh. Da li bi mu, uprkos tome, posle 5 godina solidnih partija u crno-belom dresu, umesto stana nudio i dalje — šator!
Uputila bih nekoliko reči i samom Prekaziju: „Dževade, na proleće očekujem opet tvoje dobre igre i sjajne golove. Zamolila bih te da ih postižeš što češće. Na kraju bih ti čestitala na onom izvanrednom pogotku protiv Sarajeva kojim si nas počastio na svoj rođendan 8. avgusta 1979.“
— Svetlana Kvačanović, Bogatić, selo Bair 1535