Povodom jedne nerazumljive odluke: Može se razumeti Kićanovićeva želja i gorljiv trud da pomogne timu, ali je neshvatljivo zašto nije povučen iz igre kad se videlo da je ozbiljno povređen…
Dragan Kićanović sagoreo je u žarkoj želji da pomogne drugovima u osvajanju dva dragocena boda protiv sarajevske Bosne. Na lično insistiranje, nastupio je povređen i tako reskirao da se povreda još više pogorša.
Stara je istina da se narodu ne može podvaliti. Pri kraju utakmice Bosna — Partizan jedan deo gledališta je skandirao: „Sudija pobedio…“ Time je sve rečeno o meču, pravdi, poštenju sudije Matijevića na čije se odluke odnosila i istina iz gledališta.
Ostalo je otvoreno pitanje: da li bi Matijević odlučio pobednika i da je Kićanović bio zdrav? Ali, ta razmišljanja sad ne vode ničemu. Ostaje aktuelno drugo pitanje: zašto je „najbolji jugoslovenski igrač svih vremena“ istrčao na parket Skenderije?
I laiku je bilo jasno posle dva minuta igre da je Kića ozbiljno povređen. Vukao je nogu, nije mogao da trči, još manje da skače, nije igrao u odbrani, kasnio za napadom. Jednostavno, nije mogao da igra, njegova povreda je ozbiljnija nego što se mislilo.
Verujemo da Kićino prisustvo psihološki mnogo znači za saigrače, duh i moral ekipe. Ali, šta je to sve vredelo kad se kapitenu Partizana lice grčilo pri svakom koraku, bol je nosio u očima, videlo se da hoće a ne može.
Neshvatljivo je zašto trener Ćorković nije povukao iz igre najboljeg igrača i sprečio rizik da se povreda pogorša. Bilo je nehumano ostaviti na parketu čoveka kome je mesto u krevetu. A to se dogodilo na užas brojnih gledalaca kraj malih ekrana.
Košarkaš takve psihološke strukture i takmičarskog duha koji nikad ne priznaje poraz, kao što je Kićanović, mogao je da veruje da će i povređen pomoći timu u velikim iskušenjima. Bilo je jasno da Kića u to veruje. Njegov mazohizam ima objašnjenje, ali se zato ne može razumeti mirno posmatranje Ćorkovića i „tehnika“ Mikete Đurića. Zar je mogućno da su oni toliko verovali u Kićin košarkaški genije da su ga sve do pete „lične“ držali u igri ili je najbolji igrač za njih takav autoritet da ga nisu smeli da povuku iz igre?
Pre dve godine, kad se Partizan borio za šampionsku krunu, Kićanović je bio povređen uoči teške utakmice u Čačku. Znalo se: sa Kićom „crno-beli“ će osvojiti dva boda, bez njega — teško. Ipak, veliki as je obukao dres, seo na klupu, „zlu ne trebalo“. Ali, zlo je došlo i Kića je morao da igra. Srećom, tada povreda nije bila ni blizu tako ozbiljna kao ova sada. Kića je pobedio bolest i protivnika.
U Sarajevu se videlo da Kićina ozbiljna povreda ne preti samo u tom meču, već i svim sledećim koje bi „crno-beli“ morali da igraju bez svog najboljeg košarkaša. A to dovodi u pitanje i titulu prvaka.
U kratkom vremenskom razmaku, kako to u životu često biva, Dragan Kićanović je doživeo najlepši i najtužniji trenutak. Prvo je od naših najvećih eksperata košarke proglašen za najboljeg jugoslovenskog igrača svih vremena!
Spora pravda došla je po svoje!
Među „idealnom petorkom“ nalazi se još jedan Partizanov as — Dražen Dalipagić!
Partizan je jedini jugoslovenski klub koji je dao dva igrača za „najbolju petorku svih vremena“!
I samo nekoliko dana posle najvećeg od svih mogućih priznanja, Dragan Kićanović se povredio u Madridu.
Tako je samo potvrđena istina vladike Rada: „Čašu meda još niko ne popi, dok je čašom žuči ne zagrči…“