PSIHOLOGIJA I SPORT
Narkomanija kao masovna oblast epidemijskog karaktera, iako novijeg datuma, pokazuje stalni i opasni trend po rasta u svetu, pa i u našem društvu. Od narkomanije uglavnom obolevaju mladi između 12 i 25 godine života, dakle u periodu kada se formira ličnost mladog čoveka i opredeljuje za svoj budući poziv. To je period kada mlad čovek postaje učenik ili student, kvalifikovan radnik ili vojnik, kada započinje da se bavi sportskom aktivnošću i posta je aktivan takmičar.
Narkomanija kao izrazito teška bolest ugrožava duševno i telesno zdravlje mladog čoveka i čini ga nesposobnim za bilo kakvu konstruktivnu aktivnost. Na taj način mladi narkomani, kao ozbiljno obolele ličnosti, otuđujući se od društva, gube osećanje odgovornosti, dužnosti i obaveza prema zahtevima i normama društva, porodice, škole, sportskog kluba itd. Na neki način, predstavljaju „dobrovoljne emigrante“ iz društva u kome su potekli. U fazi razvijene narkomanije karakteriše ih: pasivnost, gubitak inicijativa, nezainteresovanost za spoljna zbivanja, pad borbenosti, napuštanje radnih obaveza i navika, napuštanje škole i aktivnog bavljenja sportom, sklonost hedonizmu, uz izrazite znakove popuštanja fizičke kondicije, zbog slabljenja funkcija mnogih po život važnih organa.
Ako se sve ovo uzme u obzir, onda nije teško da se pretpostavi u kolikoj meri droge, i narkomanija, kao bolest, mogu da budu opasni po sportiste i njihovo zdravlje, Sport, pre svega, zahteva fizički zdravu i emocionalno stabilnu ličnost, sposobnu da izdrži velike fizičke i psihičke napore, bez posledica po zdravlje pojedinca. Droge bez obzira na njihov efekat, bio on umirujući ili stimulišući, izazivaju veštačka raspoloženja koja traju samo onoliko koliko se droga zadržava u organizmu. A to je vrlo kratko. Prijatni efekti droga traju najčešće 3—4 časa, a zatim nastupa stanje neprijatne psihičke napetosti i razdražljivosti koje traje i po nekoliko dana.
Da bi osoba koja je jednom uzela drogu, u lažnoj nadi da će joj ova popraviti raspoloženje, ponovo uspostavila psihički mir, prinuđena je da uzme novu dozu droge, i tu se krug grešaka zatvora. Neprimetno se stvara zavisnost i osoba više nije u stanju da funkcioniše bez svakodnevnog uzimanja droge. Na taj način se postaje — narkoman. Na žalost, u celom ovom procesu stvaranja narkomanske ličnosti odnos između čoveka i droge počinje da se menja. Početne doze koje su nekada bile dovoljne da izazovu željeni efekat, postaju postepeno nedovoljne i moraju se povećavati. Osim toga, prvobitni efekti zbog koji se nekada započelo sa uzimanjem droge počinju da blede, da bi nakon više godina ili godina sasvim iščezli.
Ovaj proces sami narkomani pokušavaju da objasne sledećim rečima: „U početku uzimam drogu da bi mi bilo lepo, a na kraju da mi ne bi bilo loše“. Pod ovim „loše“ podrazumevaju strah od tzv. apstinencijske krize, jednog izuzetno neprijatnog i klinički teškog stanja koje nastaje kada se naglo oduzme droga, odnosno prekine sa njenim uzimanjem. Strah od krize je među narkomanima tolikog intenziteta da oni nisu u stanju da se odreknu droge bez lekarske pomoći. Droga postepeno ali sigurno narušava psihičko i telesno zdravlje mladog čoveka, da bi na kraju od njega stvorila teškog invalida za ceo život.
Ima jedna mudra izreka koja kaže: U početku čovek uzima drogu, zatim droga prati drogu, a na kraju droga uzima čoveka“. To je neizbežna sudbina svih narkomana.
U prvi mah može izgledati neobično da u jednom sportskom listu pišemo o narkomaniji i drogama. Međutim, autor ovih redova to čini namerno. Baveći se desetak godina narkomanijom i njenim lečenjem, ne retko se sretao sa mladim ljudima kojima je narkomanija prekinula uspešan sportski razvoj. Isto tako, susretao se i sa aktivnim sportistima od kojih su neki bili čak i reprezentativci, a koji su povremeno uzimali neke droge, na primer hašiš ili amfetamin, jer su verovali da su to bezopasne droge i da od njih mogu imati samo koristi. Srećom, mnogi od njih su se otrgli eksperimenata sa drogama i uspešno nastavili sportsku aktivnost. Međutim, u fazi eksperimentisanja sa drogom, pokazivali su izrazito kolebanje raspoloženja a sportska forma im je jako oscilirala. Osim toga, teško su u vreme uzimanja droga izdržavali naporne treninge ili ih čak sasvim izbegavali, objašnjavajući to najčešće nepostojećim medicinskim ili ličnim razlozima. Isto tako, ispoljavali su krajnju pasivnost na časovima teoretske pripreme ili, pak, ispoljavali nemotivisanu agresivnost na terenu. Sa trenerima i saigračima su često dolazili u konflikte i u diskusijama ispoljavali izrazitu netolerantnost. Vešto i iskusno oko moglo je sa lakoćom da uoči gubitak energičnosti i svežine izraza tako karakterističnih za zdrave i zadovoljne sportiste.
Srećom, u ovom trenutku, narkomanija još uvek nije tako česta među sportistima. Međutim, sama činjenica da je već registrovan jedan broj narkomana među sportistima, ukazuje na izvesnu tendenciju, na koju sportski radnici moraju da utiču u smislu blagovremenog preduzimanja preventivnih mera i ranog otkrivanja onih koji pokazuju narkomanske sklonosti. Da bi ovaj posao mogli uspešno da obave moraju i sami da nauče nešto o narkomaniji i njenim posledicama. Na usluzi će uvek imati klupske lekare i psihologe pa, ako treba, i stručnjake iz drugih institucija. Na ovakav način delanja obavezuje ih i sam duh sporta, koji, kada ima prave protagoniste, sam po sebi može da bude veoma efikasno oruđe u borbi ne samo protiv narkomanije već i drugih zastranjivanja.