IGRE I LJUDI
Razmišljanje o sportskoj 1982. godini počinje i završava se paradoksom biće upamćena više po akcijama i potezima izvan sportskih borilišta nego li na njima, akcijama čiji je ishod, ipak, neizvestan! Otkud paradoks i zašto neizvesnost?
„Društvena metla“ kojom je početkom prošle godine započelo veliko čišćenje jugoslovenskog sporta „radila“ je, čini se, tamo gde je bilo najpotrebnije, u sredinama gde su čistota sporta i sportskog ponašanja ponajviše bili ugroženi. I videlo se odmah da će posla biti ne za godinu već za deceniju! (Možda je, zbog toga, poneki budžak ostao nepometen…). I da će mnogi pokušati da prikriju sopstvenu prljavštinu ili da je, bar prebace u tuđu avliju.
No, bez obzira na sve te prateće teškoće i anomalije, akcija ozdravljenja našeg sporta, njegovog vraćanja u čiste sportske okvire, donela je uistinu značajne rezultate. Oni su impresivni čak i kao dijagnoza o bolesti od koje boluje naš sport, kao podatak o uzročnicima i žarištima te bolesti. Jer, bilo bi doista previše očekivati da se jednim, makar i najsloženijim, hirurškim zahvatom u to džinovsko bolesno tkivo ostvari potpun uspeh — potpuno ozdravljenje. A posle hirurškog zahvata, zna se, sledi rehabilitacija. Naravno. pod uslovom da je zahvat uspešno izveden…
Voleli bismo da već sada možemo javiti takvu vest da je operacija „Ozdravljenje jugoslovenskog sporta“ — uspela. Ono što je u ovom trenutku izvesno jeste nepobitan dokaz da je operacija bila neophodna i hitna. Ocenu njene valjanosti daće, razume se, konzilijum kompetentnih, sastavljen od predstavnika svih društvenih faktora i sredina, jer je sport svojina svih. Čini se, međutim, da je već sada izvesno da će se morati ponovo izvesti manji lokalni, operativni zahvati. Vidi se to i po tome što, tu i tamo, ponovo bujaju čirići i tumorčići. (Znamo, naći će se već neko da, za ove poslednje, kaže kako su dobroćudni!). I svejedno što se sve to lepo vidi sve se, kao u „stara dobra vremena“, prave nevešti. svi čekaju da neko drugi pokaže prstom na bolesno tkivo!…
I dok ovih dana čitamo vesti o podužim spiskovima sportskih kolektiva i pojedinaca, koji su se ogrešili o društvene norme i moraju zbog toga da polože račune pred zakonom i društvom, prijatelji velike sportske porodice JSD „Partizan“ mogu bez straha svakom pogledati u oči. To osećanje čestitosti i čistote da se radilo pošteno, bez „dovijanja“, mutnih radnji i mahinacija, makar i po cenu skromnijih sportskih uspeha, čini rezultate „crno-belih“ još vrednijim i impresivnijim. Doduše nalazi SDK u nekim rivalskim sredinama pokatkad podsete da neke „igre“ i zahvate“ koji su više odmogli „crno-belima“ nego što su njima pomogli. Podsete, ne bez gnušanja i ogorčenja, da „utakmice“ nisu uvek bile regularne, da borbe, one sportske, nisu uvek bile ravnopravne!
Istinski ljubitelj sporta će se, u svetlu inspekcijskih nalaza, lako prisetiti zašto su neki sportisti imali više „motiva“ da se opredele za sportski kolektiv koji je, u međuvremenu, pao na sasvim niske sportske, materijalne i moralne grane. Ti „motivi“ su, u više prilika i slučajeva, značajno slabili igračku snagu mnogih klubova JSD „Partizan“. Valja se prisetiti, a to zaista nije teško, da su stručnjaci „crno-belih“ godinama pripremali liste perspektivnih igrača — za druge! Uvek bi se oni, posle pompeznih izjava ljubavi i vernosti crno-beloj boji, u poslednjem trenutku okretali nekom drugom, čak i mnogo manje poznatijem i perspektivnijem klubu!
Tek je ova akcija SDK potvrdila ono što se, doduše često govorkalo po čaršiji, da je „motiv“ te iznenadne „ljubavi“ najčešće značio isplatu mimo propisa, ključeve automobila, kafića, radnje, a, katkad, i neke „sitnije“ pozajmice od milijarde (starih, doduše) dinara! Partizan ništa od toga (ili tome slično) nije činio i zato ni najrevnosniji pratilac zbivanja u našem sportu ne može se prisetiti kada je neki poznatiji takmičar, u toku poslednjih nekoliko godina, došao u njegove redove! A drugi su, ne retko, dovodili koga su poželeli!
Ovo, naravno, ne ističemo da bismo kritikovali politiku oslanjanja na sopstvene snage. Naprotiv Partizan je, uostalom, po tome odavno poznat, svoje najveće uspehe on duguje upravo sportistima odnegovanim u sopstvenoj sredini. Nešto sasvim drugo smo želeli da kažemo. Ima, naime, sredina koje ne haju ni za kakve društvene norme, brane i akcije. Čak se zvanično tvrdi da su radili kako ne treba, a oni tvrdoglavo sprovode svoju „praksu“. I ne samo to: oni to, čak, i od drugih traže! Drastičan primer ove vrste je zahtev matičnog kluba igrača Sarajlića, inače „slobodnog“ da bira klub, da sredina u koju dolazi mora, pored zakonom predviđenog obeštećenja, nadoknaditi i tridesetak miliona nezakonito (ranije) isplaćenih ovom igraču! Pošto Partizan, dosledan svojoj praksi poštovanja važećih društvenih normi u sportu, ne želi da ih krši čak ni u slučaju kada se radi o igraču kakav mu upravo nedostaje, nije isključeno da se ne ponove toliki raniji slučajevi — B. Đorđević, Tomić, Panić, Repčić, Petrović, Blagojević, Slišković, Jerolimov…
Samo zato što ljudi u Partizanu nisu voljni da skreću s puta koji se pokazao dobrim i ispravnim. I treba ih u tome podržati. Ali ostaje pitanje i nedoumica dokle će drugi da rade protivno društvenim normama, i to u trenutku kada društvo čini uistinu velike napore na ozdravljenju sporta? Da li je dovoljno identifikovati ih, javno prozvati, izvesti pred sud, uglavnom privredni? Mislimo da nije. Takve treba proterati iz sporta, zarad njegove čistote i viteštva.