KROZ NAŠU LUPU
Nedavno se Dragan Mance oglasio u „Tempu“ izjavama na dve strane. Iz njege nije govorila uvređenost već neko nemilosrdno besnilo. Krivi su mu svi: uprava kluba, Milutinović, novinari…
Ne ustručavam se da priznam da mi je Mance ljubimac. Verujem u njegovu fudbalsku obdarenost, u fizičke mogućnosti, intuiciju golgetera, u njegovu mladost…
Mislio sam da ima i praktičnu inteligenciju, dete je velegrada, iz stabilne porodice, ima i neko skromno obrazovanje, bar ono što škola daje.
Poslednjih meseci ovaj momak nam pruža mogućnost da verujemo da nije tako istančan ni psihološki ni intelektualno. Postao je neskroman tek što je koraknuo u afirmaciju. Razmetljivo hoda, na sve oko sebe gleda s neke visine, svađa se sa drugovima, galami na treninzima, raspravlja sa sudijama, ljuti na utakmici… svi mu smetaju, najviše protivnik koji ga onemogućuje u nastojanju da postigne gol.
Jesenas je dugo igrao slabo. Nedopustivo slabo. Trener ga je na vreme upozoravao, savetovao, objašnjavao… Kad se čaša prelila, Milutinović je njega, Dimitrijevića i Prekazija udaljio iz ekipe. Prava odluka!
I šta biva? Umesto da to shvati kao ozbiljno upozorenje da je na krivom putu, Mance se razmeće izjavama, hoće da nas ubedi da su svi krivi, samo je on u pravu.
I pored toga što novine žive 24 časa, Manceov intervju u „Tempu“ otkrio je više njegovu ličnost nego sve ono što smo o njemu do tada znali. Njegov EGO je ispred trenerove pedagogije, njegovih slabih igara, ozbiljnih ljudi iz klupskog rukovodstva, iznad tima i interesa Partizana. On od svoje ličnosti ne vidi nikog drugog. Svi greše kad je on u pitanju. Niko ga ne razume, oseća se ugroženim u svojim igračkim i samoupravljačkim pravima, prisiljavaju da bude podrepaš, lomi mu se karakter i sve u tom stilu.
Nikad me izjava jednog fudbalera nije tako rashladila kao ova što je dao Mance. Ja u njemu više ne vidim ni iskru inteligencije, već samo jednog razmaženog mladića nad čijom karijerom sad treba svi da se zamislimo. Ako je mlad čovek toliko neskroman, onda je pitanje i koliko će daleko da domaši.
A on je igrao tako slabo da su mnogi oko nas počeli da sumnjaju neki čak i glasno da ga osporavaju kao napadača velikih moći.
Radi istine moram da kažem da je Milutinović izuzetno tolerantan vođ, nastoji da razume igrača u svim situacijama čak i da ga očinski pravda. Rukovodstvo kluba je u demokratiji i punopravnosti fudbalera otišlo toliko daleko da pojedinci čak gube i dužno poštovanje prema tim amaterskim radnicima koji rasipaju vreme i troše nerve radeći za Partizan.
Mance i jugoslovenski fudbaleri ne znaju za grube reči: da ne bi tako lagodno živeli, vozili skupa kola, imali visom lični dohodak i bili neskromni u zahtevima za stan, kad bi živeli od onog što oni zarade tj. od prodaje ulaznica. Ti amaterski radnici, baš oni koje kamenuje Mance, bore se za reklame, marketing službu, maštovito traže put i način da smognu silna sredstva potrebna za život kluba koji ne može da živi od posete sa utakmica.
Na kraju, želeo bih da mom ljubimcu dam jedan savet: da prestane da „igra“ na stranicama štampe, neka marljivo trenira i uči, neka daje golove i odnosi pobede. To je jedini način kojim će se izboriti za svoje pravo i poštovanje. Put koji je izabrao vodi iz slave i vrlo je strm.