Pitomac sam Vazduhoplovne tehničke srednje vojne škole u Rajlovcu, vatreni navijač „crno-belih“ i redovan čitalaca mog najdražeg lista „Partizanovog vesnika“. Kao takav, jasno, ne propuštam nijednu utakmicu mojih ljubimaca kada gostuju u Sarajevu. Poslednji put sam ih gledao na Grbavici u susretu Željezničar — Partizan (1:1). Iako su me drugovi odvraćali zbog vrlo hladnog vremena da ne idem na taj meč nisam ih poslušao i nisam zažalio. Ne samo zbog toga što su „crno-beli“ igrali šampionski i zaslužili pobedu koju im je nesavesni arbitar Šarić oduzeo, već prevashodno zbog izvanredne igre Radanovića i Smajića koji su bili pravi junaci ovog bespoštednog, iscrpljujućeg okršaja.
Radanović je prosto briljirao, zbrisao je „kao gumom“ Papricu sa terena, dok je Smajić pokrivao gotovo čitav teren od sredine polja do gola Željezničara. Mirne duše mogu reći da su njih dvojica imali veći učinak nego 5-6 fudbalera jedne ili druge ekipe! A to znači da su pored fudbalskog majstorstva pokazali i kako se „gine“, izgara i „duša daje“ za svoje klupske boje. Zar je onda čudno što su mi posle Moce glavni ljubimci postali Radan i Smaja?
— Zdravko Macura, Rajlovac, VTSVŠ